KULTURA U BLOKADI - O ČEMU SE TU RADI?

Ako ste pomislili da smarači iz kruga dvojke opet nešto traže - verovatno ste u pravu.

Kulturni centar Beograda (KCB) je povodom "oslobađanja" njihovog prostora objavio sledeće saopštenje za javnost:

KCB POVODOM BLOKADE DVORANE KULTURNOG CENTRA BEOGRADA

Pre nedelju dana, u utorak, 18. februara, Dvoranu Kulturnog centra Beograda zauzela je neformalna inicijativa Kultura u blokadi. Od tog dana, zaposlenima u Dvorani Kulturnog centra Beograda uskraćeno je pravo na rad i onemogućena je realizacija unapred planiranih programa.

Ovim putem ograđujemo se od svih programa i aktivnosti u organizaciji Kulture u blokadi u Dvorani Kulturnog centra Beograda, uz napomenu da je i sam naziv akcije "Oslobođeni KCB" netačan i stvara pogrešan utisak u javnosti. U prostornom smislu, zauzeta je samo bioskopska sala – DKC. Uz to, ovaj naziv obezvređuje dugogodišnji rad, stručnost i kredibilitet zaposlenih u Kulturnom centru Beograda, ali i svih spoljnih saradnika, relevantnih umetnika i delatnika u kulturi.

Već nedelju dana jedna od značajnih institucija kulture u gradu je delimično onesposobljena da realizuje programe u DKC, jedinom preostalom javnom bioskopu u Beogradu sa jasno koncipiranim i promišljenim repertoarom. Žao nam je što nismo u mogućnosti da svojoj publici i saradnicima ponudimo očekivani program i nadamo se da će se ova situacija uskoro razrešiti.

Iako otvoreni za nova promišljanja o značenju i programima jednog kulturnog centra, kao značajne tačke grada, nakon učešća u diskusiji i plenumima Kulture u blokadi, zaposleni nisu stekli utisak da je dijalog, na koji su deklarativno pozvani, moguć.

(kraj saopštenja)

Onima koji ne znaju šta se desilo a žive van Beograda, teško je objasniti da je grupa individualaca koji odbijaju da se predstave imenom i prezimenom, ili imenom organizacije ili kažu iz kojih kulturnih organizacija dolaze, prosto banula u KCB i objavila njegovo oslobođenje. "Oslobodioci" nastavljaju da pontifikuju sa svog sajta i sa društvenih mreža jezikom dostojnim upravnika logora na Golom otoku a kada ih pitata ko su i od čega oslobađaju KCB, oni odgovaraju, ako uopšte, osorno i sa visine da ih "ne smaramo" ili "šta je nas to briga." Oni, koji oni, pa ti svi koji nisu tu a možda i jesu a možda to nisu ti koji su tu, nego su samo došli na plenum a plenum sve odlučuje ali pošto učesnici plenuma nisu bitni, oni se ne predstavljaju a i taj ko kaže možda laže jer ne zna se da li je bio ili nije bio tamo. Naravno, to je sve apolitično.

Eto, to je otprilike plan i program Kulture u blokadi.

Ono što se najverovatnije događa je preletanje iz nevladinog u vladin sektor kulture nakon što je Trumpova administracija rašrafila USAID i bacila ga na smetlište istorije. Sada svi ovi što su godinama držali "slobodne" prostore i još slobodnije programe a zapravo se bavili doxxovanjem i cancelovanjem konkurencije i političkih neistomišljenika (svih onih koji nisu slepo prihvatali politike roda i identiteta - takođe sada zakonom zabranjene u SAD) pokušavaju da se izmeste na državne jasle u nadi da je valjda neki EU fond preostao koji će u tome da ih podrži. Ako i grešim, nema veze, fer odnos prema onima koji ne žele da se predstave dok se predstavljaju kao oslobodioci. Kulturni prostori koji se finansiraju iz budžeta poreskih obveznika (čitaj: od narodnih para) pripadaju samo narodu i on je taj koji treba da odlučuje o tome koje kulturne radnike će finansirati svojim novcem, a koje ne. Verovatno da one koje smatra domaćim izdajnicima neće prihvatiti za svoje oslobodioce.

Ono što je stvarno zabrinjavajuće i što treba sve da nas zabrine, a ne samo radnike u kulturi, je mogućnost da Kultura u blokadi možda ne koristi studente kao paravan, već ih sve vreme instruira preko profesora koji su decenijama unazad politički/umetnički angažovani u NVO sektoru.

Retorika koju studenti koriste veoma je slična ovoj. Njihov modus operandi je potpuno precrtan od stranih, sada mahom američkih studentskih protesta koji traju zapravo večito - američki univerziteti su u stalnoj delimičnoj blokadi a kampusi su mesta protesta. Sami procenite:

https://en.wikipedia.org/wiki/Student_protest

Zaboravite tinejdžerske filmove osamdesetih čija glavna tema je bila kako štreber povaliti navijačicu, ono što se događa u stvarnosti je osveta štrebera i tužibaba. Programi koji su se finansirali iz federalnih rezervi a koji se sada ukidaju, služili su da radikalizuju studente a radikalizaciju su sprovodili profesori, eksperti za predmete izmišljene u nevladinim organizcijama za ljudska prava. Da li se sada nešto slično dešava i kod nas?

Sa sajta FDU

Studenti na protestima u Leskovcu su nam jasno rekli sledeće: ne zanimaju ih ostavke ni smena vlade. Zanimaju ih samo njihovi zahtevi, odn. ispunjenje njihovih zahteva. Ovo su njihovi protesti. Ograđuju se od pripadnika stranaka i nevaldinih organizacija koji jurišaju na čelo kolone. Protesti nisu politički. Kroz aplauz, doprle su sledeće naredbe: na čelo kolone idu studenti, iza njih dobošari, zatim đaci, zatim prosvetari, Svi ostali, na kraj kolone!" Svi ostali osetismo se kao magarci jer smo sve vreme pod utiskom da su ovo narodni, tj, i naši protesti a onda nam je rečeno da smo samo statisti. Mnogi ljudi su popizdeli i napustili proteste. Mnogi su pokušavali da smisle objašnjenje, da sami sebi objasne o čemu se ovde radi. Direktno upitani, studenti su se pravdali da su oni to morali da kažu jer Bata CHF, Ana Volf, Dr Rangelov i slični trče na čelo kolone. Sutradan, ispalo je da je Bata već desetak dana na Tajlandu a Dr Rangelov je k'o cepanka, uvek se vidi gde je i teško da je viđan na čelu kolone. Ali, ljudima je bilo neprihvatljivo da ih studenti možda lažu. Kako naša deca da nas lažu? Kako naše nove svete krave da nisu svete? Ono što je meni bilo bezvezno je distanciranje od nevladinih organizacija, kada se fakulteti finansiraju iz tih istih fondova i imaju politički angažovane profesore koji propovedaju politički angažovanu umetnost. To mi je bio čist gaslajt, tako da sam se mentalno i fizički odjavila negde kod Zelene pijace dok je kolona nastavila u pravcu naselja Dubočica da vide koe ima po grad pošto ga odavno nisu videli a ni on nji.

'Ajde da ne rušim svima sneška, stupim ja u kontakt sa studentima Tehnološkog fakulteta i pošaljem im pitanja koja tište mene i narod s naznakom da ne moraju da odgovore, neka sami procene da li da odgovore. Odlučili su da ne odgovore. Ovo su bila ta pitanja:

1. Mnogi građani su se osetili otuđeno kada ste na poslednjem skupu učesnike protesta u povorci poređali prema hijerarhiji, ograđujući se od kompromitovanih članova opozicije i nevladinih organizacija. Oni koji od nastanka višeprtijskog sistema u Jugoslaviji idu na proteste videli su u ovoj podeli po važnosti na 1) studente 2) đake 3) prosvetne radnike pa na kraju sve ostale građane, znak pokušaja alijenacije potonjih od protesta, tj. prosto kao znak pokušaja rasturanja protesta unmošenjem podela koja sigurno potiče od "krtice" ubačene među studente. Portal "Rešetka" je odmah krenuo sa spinovanjem ovog gafa. Ko je odgovoran za ovu izjavu i šta se time htelo poručiti građanima od kojih mnogi nisu ni upoznati u celosti sa zahtevima studenata i smatraju se ravnopravnim učesnicima protesta. Da li biste vi podržali zahteve građana? Da li sami odlučujete šta ćete reći, i uopšte, da li se konsultujete sa studentima iz drugih gradova i/ili predstavnicima nekih organizacija o svojoj strategiji?

Samo ovde da kažem i da mrzim ovo blokiranje ulaza za sva niža bića ne-studente, kao da je faks nekakav harem, Zabranjeni grad. Ne vidim svrhu toga osim otežavanja građanima i medijima da postavljaju glupa pitanja i eventualno dođu do sopstvenih zaključaka...

Ove ruke crvene su mi preružne i kada sam prvi put videla onaj performans sa ostavljanjem dlanova na pločniku, veoma mi je smrdelo na NVO. Ipak, podrška protestima ne znači stoprocentno slaganje sa svim tačkama programa i vizuelnim identitetom. Mi se nismo slagali ni sa svim programima opozicije a Koštunica je redovno u Leskovcu dobijao jajce u glavu. Ipak smo ga glasali... Ali definitivno crvene ruke i ono svetlenje telefonima su mi NVO rituali, ovo govorim iz iskustva u takvim kampanjama.

2. Na vratima Tehnološkog fakulteta postavljen je logo Tempus programa Evropske unije. Mnogi građani vide u tome mešanje stranih sila. Objasnite nam šta taj program predstavlja i zašto je okačen na vratima, pošto nije tu stajao od samog početka? (Ovo otkad je logo na vratima je neproverena informacija i zavisi od očevidaca) Imate li neki određen stav prema EU ili trenutno ne razmišljate o tome, koliko sebe smatrate polkitički potkovanim da vodite narod, jer ste doneli političku odluku da stupite u protest?b Da li biste se javno ogradili od podrške stranih sila?

3. Ko određuje rute protestnih šetnji koje su u oslednje vreme sve učestalije i sve duže? Naučno je dokazano da su spore šetnje iscrpljujuće i izazivaju veću upalu. Da li ste razmišljali o tome? Koliko su vam bitni konkretni kratkoročni ciljevi u odnosu na performativnost šetnji?

   
   

4. Šta biste smatrali postignutim uspehom?

   
   

5. Šta je vaša motivacija da nastavite?

"Rešetka" nam je zapravo rekla istinu.

Iz ove perspektive, samo par nedelja kasnije, kada se uporede studentska retorika i retorika Kulture u blokadi - svi su apolitični, svi su anonimni, sve plenum odlučuje - ova pitanja deluju smešno. Naravno da nema nikakvog plana ni programa, niti oni smatraju narod dostojnim toga da ga s njim podele. A neverovatno je koliko su ljudi kratkog pamćenja, ovi protesti uopšte nisu počeli kao studentski. Verovatno su u početku bili organski i rezultat stvarnog bunta. Studenti su ih preoteli, omasovili i nametnuli studentske zahteve iznad narodne volje da se vlast smeni. Oni to nisu mogli da urade bez dobro razrađene taktike, jakog PR-a i laži. Makar laži prećutkivanjem. Narod je naseo a ne znamo još uvek na šta. Ulaže svoj napor, vreme, resurse u davanje legitimiteta jednoj novoj političkoj eliti kojoj bezrezervno veruje. Ono što su studenti u Leskovcu rekli građanima nije bilo na nivou incidenta. Ako pročešljate medije, videćete među komentarima zbog kojih jedino možda vredi čitati ih, vox populi i iz drugih gradova:

Ovo s izborima, naravno, znamo svi da je glupa ideja, ali ima u sebi jednu istinu a to je da studente nije interesovalo da makar masovno izađu na izbore. Ima ih preko 200.000. Možda Vučić može da doveze 40.000 ljudi iz druge države, ali 200.000 - teško. To takođe govori o tome da su studenti ili iznenada radikalizovani, ili ne sa ciljem smene vlasti. Više se radi o kohabitaciji dok se istovremeno etabliraju kao nova politička elita. To je pošlo za rukom svim organizatorima protesta na bilo koju temu u Srbiji, pa zašto ne bi i studentima? To što nisu politička stranka ne čini ih nepokvarljivim. Kao što je ekspert za govorenje istine Abraxas Pandža na svom Facebook statusu lepo opisao iskustva i strahove svih nas koji pamte studentske proteste protiv Miloševićeve vlasti:

Smor 1996.

Bio ja student te '96, doduše brucoš al' aj kao. Upisao poljoprivredni čisto da izbegnem vojsku, tako da mi odlično seo taj protest. Ekipa smo bili Jovana Anarhistkinja, Vladmarx i ja. Bilo je tu još ljudi al' mi smo bili baza. Svaki dan na istom mestu kraj onih klupica kod Njegoša. Jasno pamtim sve te "studentske vođe" na čelu sa Čedom 1 (sex) i Čedom 2 (anti-sex), obojica su držali govore u tom nacionalističkom tripu, kao hteli da se približe mahom-desnim studentima koji su realno bili velika većina, kao crkva ovo ono (Paja probija kordon u Kolarčevoj), tradicija and shit, tačno se videlo da će nastaviti da se bave politikom, doduše Čeda sex daleko uspešnije nego ovaj drugi gnom. Nisam siguran, al čini mi se da su obojica sad Vučićevci, ispravite me. Nikad nisam voleo da nosim one parole, jer em što to treba nositi em što je kao mnogo duhovit sadržaj. Možda jeste jednom zanimljivo ali posle mesec dana koga još to zanima. Jedino se isplatilo onom liku s Konjarnika što je nosio Ferari zastavu, posle ga zvali u Italiju da bude njihov gost u fabrici i slično. Sad vidim opet nosi tu zastavu, računa da će opet da ga zovu.

Da ubijem hronični smor od protesta gutao sam đonove jer jedino tako su mi bila zanimljiva sva ta dešavanja bez nasilja, svi nasmejani, dele cveće pubovima, a i mogo sam da pešačim kolko oćeš (ko zna zna). Pištaljke i trubice sam u startu zamrzeo. Jedino me smorilo ono pešačenje do Niša il' Novog Sada, to mi bilo nekako baš dosadno. Nisam video smisao, ali evo vidim da sad ljudi šetaju, nije im teško ni do Kragujevca. Ali kad se sad setim ko je tu na kraju profitirao od tog protesta, znači političari koji su pomoću Slobinog Lex Specialisa dobili većinu u gradovima (SPO, DS, GSS), nisam baš bio ozaren i vazda slutim da može još gore. Pa onda Vuk digo tri prsta i izdao bojkot izbora '97, Vučić posto ministar, i ode sve dođavola. Znači ona mrtva glava što se kotrlja niz drum pa i na gore sluti - e to je moja glava braćo mila, moja, moja, nema zbora. Smor je bio i te kako prisutan. Nego, treba obratiti pažnju na ove koji vode ove nove protest jer meni je svejedno, ali neki novi Čeda bi mogo žestoko da zasere. Mark my words. #pesimizam #defetizam

Čeda Sex nekad i sad

Činjenica da ljudi nisu naivni i da se ne slažu 100% sa studentima ne znači da su SNS botovi. Nažalost, Srbin koji ne može ni sam sa sobom da se dogovori koja politička opcija bi mu odgovarala, iznenađujuće lako zapada u jednoumlje, tako da mada postoje oni koji argumentovano kritikuju studente, vrlo brzo ih vatreno napadnu oni koji su do juče verovatno i sami gledali gde da se gurnu i kako da prežive. To kažem jer obično u ovakvim istorijskim trenucima odjednom se osokole oni koji su dotle gledali da nit' smrde, nit' mirišu.

Zvonko je neobavešten da studente ne interesuju narodni zahtevi.

Slobodan je kasnije možda video i osipanje protesta koje se desilo u Leskovcu a bilo je neminovno jer Leskovčani su no bullshit ljudi pa neće da ga primaju ni od studenata, a tu je neminovno uzela danak i iscrpljujuća šetnja do nigde i nazad koja je uspešno promovisala virus gripa.

Mnogi su nastavili da šetaju mada im se nije dopalo šta studenti govore i kako se ponašaju - zabranjuju ljudima da viču svoje parole, zaustave ih i diktiraju im svoje, govore im gde da stanu u koloni i sl., sve to vrlo daleko od slobode govora i iskreno, nikad viđeno na našim protestima koji vrlo lako mogu da krenu u bilo kojem pravcu - makar smo do sada tako mislili... Ispostavilo se da plenum ovo, plenum ono, a niko ne zna ko je taj Plenum. Morate biti svojevoljno glupi pa dopustiti da vas slepci slepe vode. S druge strane, narodu se smučili programi i presne laži, pa mu sad prija no program i lažna svest kao podizanje svesti. Molim sve Srbe da se vrate na inače jugoslovenska fabrička podešavanja. Ljubav prema susedima iz bivših republika zapravo nikad nije nestala iz nas i biće je i kad se ispumpamo.

POKRET ZA TOTALNO PUMPANJE

Facebook status Alkeksandra Divovića:

Zavodljiva je, sa stanovišta jednog nacionalnog liberala, kakav je profesor Čedomir Antić, teza o plenumima kao obliku "totalitarne ideologije", naročito kad vidimo da su plenumi prema neistomišljenicima razvili verovatno najsavršeniji oblik cancel kulture ikad viđen na našim prostorima. Plenumi su, zapravo, prvi, vrlo uspešno, kulturu otkazivanja sa društvenih mreža presadili u društvenu stvarnost i obrazovne ustanove, u kojima neslaganje s odlukama plenuma podrazumeva simbolično i praktično isključenje iz javnog života i, za mnoge, nepodnošljivi teret društvene stigme.

Drugi bizaran aspekt studentske plenumizacije koji evocira totalitarne prakse je depersonalizacija predstavnika plenuma u javnim istupanjima. "Plenum je početak i plenum je kraj", rekao je anonimni student u "Utisku nedelje", kome je plenum zabranio da se lično predstavi jer on ne zastupa sebe.

Odricanje od ličnog identiteta prilikom javnih obraćanja predstavnika studentskih plenuma, kako bi se maksimizovao efekat plenumaške monolitnosti i jednoumlja, umnogome podseća na kolektivne nepotpisane manifeste Crvenih brigada.

Drugi ekstremni primer u kome su anonimnost i tajnovitost bili osnova revolucije bili su Crveni Kmeri. Najveći deo svog postojanja od osnivanja, partija Crvenih Kmera je, čak i po dolasku na vlast 1975. godine, funkcionisala je kao bezlični, opskurni entitet, koji je donosio odluke ne otkrivajući lična imena svojih vođa, poznatih jedino kao Brat broj 1 (Pol Pot), Brat broj 2, itd. Partija je dve godine posle osvajanja vlasti u Kambodži bila poznata jednostavno kao Angkar (Organizacija), sve dok vođe Crvenih Kmera, pod pritiskom Kine, od koje su sve više zavisili, nisu bili primorani da priznaju svoj pravi politički identitet.

Preosetljivost opozicione javnosti na bućku predsednika Vučića iz "Hit tvita" da njegovi politički protivnici u martu spremaju marš na Beograd, po ugledu na Musolinijev Marš na Rim, sublimirana je u podvali Dragana Đilasa da je predsednik uporedio studente sa fašistima i crnokošuljašima. Koliko god totalitarnost studentskih plenuma i činjenica da je reč "totalitaran" zaista prvi put afirmativno upotrebio Benito Musolini u jednom govoru 1925. godine koketirali jedno s drugim, opšti muk i simpatije za nacifikovanje predsednika države, dok preko cele naslovnice "Danasa" salutira kao Adolf Hiler, u mnogo većoj meri su poziv na linč svojstven tzv. totalitarnim pokretima.

Međutim, uz svo poštovanje profesora Antića, koji ovih dana spada među najhrabrije ljude u srpskoj javnosti, o čemu mi zapravo govorimo?

Mi hladnoratovsku, liberalnu patku o "dva totalitarizma" teorijski razrađujemo na studentskim i drugim plenumima kojima je glavno motivaciono geslo - PUMPAJ. Raspravljamo o paralelama između ideologija sa globalnim pretenzijama i jedne srednjoklasne kolektivne stihije na pubertetskim hormonima, koja svoj odisaj pronalazi u paroli adolescentskog nivoa i naboja - PUMPAJ. Black Eyed Peas ispevao ložačku pesmu o tome pre 20 godina.

Sva opoziciona akademska pamet svoj konačni izraz našla je u navijačkom imperativu PUMPAJ, pozivu na puku tinejdžersku egzaltaciju izazvanu miksovanjem vodke sa ledom i red bulla u noćnom klubu subotom uveče. Krindž je valjda drugi, bolji termin iz rečnika te generacije da opiše osećaj koji imate dok gledate univerzitetskog profesora ili nastavnicu osnovne škole dok u pravedničkom gnevu na ulici podvriskuju banalno – PUMPAJ.

Koliku je regresiju tzv. građanska opozicija u Srbiji prošla u pogledu političke zrelosti za poslednjih 30 godina vidimo i po tome što je od Tijanićevog POŠTENO sa tačkom, osmišljenog za Đinđićevu kampanju 1993. godine, došla do motivacionog slogana koji ima sve odlike proste, gotovo infantilne agitacije, tipične za tinejdžersku subkulturu, i koji energiju adrenalinske euforije nudi kao zamenu za nepostojeću političku alternativu vlasti u dezorijentisanoj opoziciji.

Filip Grbić je u svom autorskom tekstu "Minhenska tišina koja će dugo odjekivati" za „Novi standard“ definitivno u pravu kada zaključuje: „Ako se previranja u Srbiji završe vakuumom u koji će uskočiti neka levoliberalna vlada, Srbija će se pokazati kao tragično izgubljena zemlja“.

Pravi smisao geopolitičkog klišea da je Srbija prespavala pad Berlinskog zida shvatili bismo tek ako bi neka PUMPAJ koalicija preuzela državno kormilo u trenutku dok svet potresaju tektonske političke promene, a Evropu zapljuskuje konzervativni talas i sa Istoka i sa Zapada.

U međuvremenu, vi se samo držite one narodne KEEP CALM AND POOMPAY. Jeste glupo, jeste blamantno, jeste banalno, jeste štetno, ali se u periodu između Dana zaljubljenih i Osmog marta može odbiti na mladost i krizu srednjih godina. Dok se ne ispumpate i ne zasitite.

Nadam se da čitaoci vide sličnosti u nemuštom jeziku do juče politički angažovanih aktivista koji su sada naprasno postali apolitična Kultura u blokadi i studenata koji se predstavljaju kao apolitični. Meni ima više smisla Ceca kad kaže da je apolitična. Ima dosta nas "radnika u kulturi" kojima su ove akcije besmislene i koji se nikad nisu uhlebili preko fondova i koji sada po prvi put osećamo zapravo dostojanstvo takvog položaja. Naravno, fondove je bilo teško izbeći jer su preuzeli ceo naš vladin i nevladin sistem, ali bilo je ljudi koji se prosto nisu mogli naterati da govore newspeak ili doublespeak rodno senzitivnim jezikom i pišu besmislice a zatim ih i realizuju zato da bi hranili svoj ego, opremili kancelariju ili išli na skupa putovanja u cilju "umrežavanja" tj. samopromocije. Ti ljudi su to platili životom na margini. Nisu to neshvaćeni umetnici, to su vrlo dobro shvaćeni umetnici koji su se našli na meti sistema koji prezire istinu, a to je da je umetnost zanat a ne parola. Kakav je bio život između vladinih i nevladinih institucija za takve? Kao između Scile i Haridbe. A oba monstruma je hranio USAID, kao "pomoć" zemlji čiju infrastrukturu su potpuno uništili davaoci pomoći. Tu nesvetu vezu između SNS struktura i kvazi-levičara blagosiljali su strani donatori. I ti ljudi koji su pristajali na sve radi prestiža i radi novca bili su naša deca, mi smo bili ta deca početkom ovog veka. Neki su pristali na sve, neki su sve napustili. Tako i studenti mogu da pogreše i pređu preko svog naroda. Zato je neophodno sagledavati njihov pokret i njihove akcije kritički a ne slepački.

Za kraj, evo još boljeg teksta Vesne Knežević, KAKO PRIZEMLJITI KATARZU?

"Ali i pre Miloševića povremeno, sada i posle, generalno, kulturne elite u Srbiji zagovaraju individualizam. Srpski zakoni se pozivaju na filosofiju individualizma i liberalizma. Umetnost u Srbiji stvaraju individue. Ocene u školi daju se za lične doprinose. SPC obećava Strašni sud po individualnim zaslugama. Ovo što sada gledamo je strahovita regresija, užasavajući povratak na kolektivnu svest, koji se odvija uz pljesak, ko bi to predvideo, individualistički nastrojenih elita. Tu onda obično dolazi pitanje – a kako vi elite, vi koje hoćete lično odgovornu vlast kroz anonimne anarho-plenume, kako vi izlazite na kraj sa sopstvenom kognitivnom disonancom?"

https://www.euronews.rs/kolumne/vesna-knezevic/157820/kolumna-vesne-knezevic-kako-prizemljiti-katarzu/vest

Meanwhile, dok studenti tepaju noge, business as usual: