O TEMPORA, O MORES, O BARBIE!

Barbie se kompostira, 2019.

Ovo je prvi u nizu članaka o današnjim vidovima cenzure u medijima, u izražavanju, u umetnosti ili na društvenim mrežama i tome kako elite trguju slobodom govora i kreiraju politike koje krše Prvi amandman Ustava Sjedinjenih amerčkih država a kroz društvene mreže koje su sve potekle iz američke Silikonske doline i koje svojim pravilima arbitrarno sprovode odn. krše Ustav, i ustave zemalja članica EU kao i drugih, za njih beznačajnih zemalja u koje spada i Srbija. Da se razumemo, za tehnološke gigante nije bitan ni američki, ni bilo koji drugi narod kojem oni izdaju parče magle koju mi plaćamo dušom. Oni ne prodaju usluge, ne prodaju proizvode. Oni prodaju naše lične informacije investitorima i to je njihov kapital. Sve je samo reklama. Dolaskom Trumpove administracije, samo se menja reklama (Make America Straight Again!), dok nepoštovanje slobode govora ostaje na snazi. Na njegov mig, Facebook (Meta) ukida primenu DEI (devirsity, equity, inclusion) kojim su specijalno zaštićena prava manjina, pogotovu seksualnih. Ovaj niz regulativa proistekao iz zakona koji je potpisao još John F. Kennedy 1961. postao je prava industrija čije globalno tržište je 2020. godine bilo teško 7,5 milijardi dolara a projektovano je da dostigne 17,2 milijarde 2027. Ovde se više nije radilo o zaštiti prava manjina, već o vrlo lukrativnom biznisu. Otud - Barbie, pravi izrod korupcije nikle oko ljudskih prava. Trump ukida DEI, ali prisetićemo se kako je to bilo kada je ova vrsta cenzure bila na snazi ne samo na Metinim platformama, već uopšte, i verovatno će opstati među onima koji su se tu uhlebili ili obogatili, posebno u EU. Kako su ovi ljudi povezani - pa sukobom interesa. Na primer, član upravnog odbora Vogue-a je takođe član upravnog odbora Mattela, kompanije koja proizvodi Barbie. Kakav god pritisak da on trpi, ili koja god ubeđenja da on ima, to će se odraziti na njegove proizvode a tržište mu je globalno. Možda neće sprovoditi DEI u SAD, ali evo pogledajte Vogue Adria, pa ćete videti politike identiteta, diverzitet i inkluziju. Tako da ćemo imati u raznim trenucima, na raznim platformama i u skladu sa ili protiv raznih politika, razne vrste sloboda i nesloboda, ali svakako ne onu slobodu štampe koja je postojala u doba pre interneta kada pravila nisu diktirali pedofilski ringovi preko privatnih kompanija koje su postale moćnije od samih država. Centri moći su nam se obraćali putem TV Dnevnika i novina koje su čitali odrasli a deca se nisu bavila politikom putem telefona za koji su danonoćno sada privezana. Nikakvo čudo što se neka igračka koristi da im se tim politikama ispire mozak.

Barbie je, inače, prvi put proizvedena kao seks lutka.

Film Barbie svoj uspeh duguje marketinškoj kampanji koja je bolje razrađena i verovatno više koštala nego samo snimanje filma, dok je napredna tehnologija nadoknadila nedostatke u budžetu.

Nemoguće je napisati recenziju ovog filma bez istraživanja pozadine, jer tako loš rezultat nameće pitanje na šta je potrošen novac iz budžeta ovog filma. Film nema scenario osim parola, zaplet je haotičan a motivi i razvoj likova nejasni i površni. Vizuelno, film ostavlja lažan utisak skupog projekta koji je danas lako postići upotrebom veštačke inteligencije (AI). Barbie nudi negativan biznis model filmske produkcije jer je zahvaljujući ulaganju u marketing a nauštrb produkcije, ostvario ogroman profit.

Sam članak na Wikipediji o filmu imao je vidljivo kratak pasus o snimanju, dok je onaj o marketingu nekoliko puta duži:

Film je reklamiran kao porodičan i namenjen svim uzrastima, kako bi što više ljudi (i dece) platilo kartu, dok zapravo nosi sertifikat PG-13 (nije za decu ispod 13 godina), koji nije vidljiv na Barbinim stranicama Wikipedije ili iMDB-a, osim nakon dugog skrolovanja. Ko je ciljna grupa ovog filma i kojoj publici je on zapravo namenjen je pitanje koje je automatski diskvalifikovalo vašu recenziju za objavljivanje na filmskom sajtu iMDB ukoliko zaključite da je možda namenjen nezrelima zato što u dečjem mizanscenu obiluje odraslim šalama i izrazima koje deca ne mogu da razumeju - i ne treba da čuju.

A to pitanje je ključno kad je film Barbie u pitanju. Godinama se američki filmovi muče na blagajnama a za slabu zaradu se okrivljuju cenzori koji jednim slovom mogu da ograniče publiku, odn. njen uzrast i time negativno utiču na zaradu filma. Zato se noviji filmovi samocenzurišu pre nego što uopšte stignu do cenzora. Margot Robbie koja glumi naslovnu ulogu u filmu Barbie proslavila se u filmu Martina Scorsesea Vuk sa Volstrita koji zahvaljujući nezavisnoj produkciji i nepreokupiranošću profitom ("l'art pour l'art") obiluje golotinjom i predstavlja sve ređi primer umetnosti pravljenja filmova u Holivudu koji danas zapravo vode vukovi sa Volstrita (kao i sve ostalo, ali o tome u nastavcima). Kao Barbie, Margot Robbie je multipraktična žena sa veoma fleksibilnim telom i pogledom na svet. Barbie elegantno poništava moć cenzora tako što poziva SVE da dođu da pogledaju film.

"Da li je ovo film za decu? Ili nije film za decu? - On je za... ovo je tako uobičajena stvar koja se kaže kad ljudi rade promociju filma - on je za sve - ali on je bukvalno napravljen da bude za sve. I to je ono što je Greta (Gerwig, rediteljka) govorila od početka, ovo je velika zabava i SVI su pozvani!" Margot Robbie laže za pare pošto je takođe i producent ovog filma. Film je jedino uspeo da namakne rekord jer zbog štrajka nije bilo konkurencije i jer je prikazan kao "double bill" sa Oppenheimerom. To je stari holivudski štos kad se slabiji film prikazuje uz jači da bi ga video duplo veći broj gledalaca koji inače ne bi došli da ga vide. A pitanje je vala i ko bi došao da gleda Oppenheimera jer je dobar deo publike zaspao nakon pola sata pošto nisu mogli da pobegnu iz dupke pune sale. Uhvaćeni između Scile i Haridbe, takoreći.

Na sajtu iMDB tokom pisanja recenzije niste smeli da ispitujete ideologiju ili psihologiju (iza) Barbie ili publike koja je došla da pogleda film i mada smete preispitivati ideje producenata ili kuda ta kuća ide sa takvom i takvom produkcijom, ispostavilo se da možda ipak ne treba naglas razmišljati da li će sada Mattel proizvoditi Barbike s vaginama i da li će se Ken prodavati sada kad ga je Barbie u filmu odbacila. To su legitimna pitanja koja se nameću nakon gledanja filma, jer ovakve franšize i univerzumi koji funkcionišu ne samo kroz film, nego kroz tržište koje dalje prodaje robu za koju je film samo reklama, obično nakon uspeha filma izbace liniju proizvoda povezanih sa hit filmom. Mattel je odmah izbacio limitiranu liniju "Čudne Barbie" a na internetu je vladala pomama za "Kenough" dugsevima. Ovo poslednje je trebalo da im kaže da narod ne prihvata baš najbolje Barbinu DEI ideologiju i da im je draži "gubitnik" Ken.

Na sajtu iMDB bila je, a možda je i dalje, zabranjena upotreba jedne reči za koju u srpskom možda ne postoji ekvivalent a verovatno ni u Srbiji ni u Jugoslaviji nije postojala reč koju je zabranjeno upotrebljavati niti neki tabu ekvivalentan ovom, osim možda za vreme ratnog stanja u toku NATO bombardovanja. U pitanju je reč "woke". Da li je Barbie woke? Ne, Barbie je korumpirana da bi svojim stvaraocima donela zaradu. U tom smislu, Barbie je meta film i glavna junakinja više nego stvarno ulazi u stvaran svet i menja ga. Nakon Barbie, filmovi će se praviti po modelu 90% marketing, 10% stvaranje. Ovde jedna lutka evoluira u isprazno ljudsko biće koje svoju ljudskost postiže odbacivanjem svog partnera savetujući mu da bude sam sebi dovoljan. Na iMDB-u ne možete napisati da je Barbie surova ni direktno, ni upotrebljavajući psihološke termine, u oba slučaja recenzija je odbijena. Barbie, koja manipuliše svojim muškim partnerom i zatim mu savetuje da ne bude tako naporan i vezan za nju, je izvan svake kritike, mada na iMDB-u postoji na hiljade recenzija koje psihološki seciraju junake filmova ili daju niske ocene zbog upotrebe nasilja a debata o štetnom uticaju akcionih filmova na decu nikad ne jenjava. Barbie ne može čak ni da dobije lošu ocenu za neprimerno vladanje ili neukusne šale nakon kojih roditelji mogu s pravom da se zapitaju da li sledi mačevanje dildoima. Ukoliko želite da vidite zaista toplu priču o lutki koja postaje ljudsko biće, pogledajte Pinokija (1940):

Na kraju, recenzija koja je prošla na iMDB-u je ona, koja sledeći uputsva o pisanju recenzija, poredi film Barbie sa sličnim, ali daleko boljim filmovima. Film koji pokušava da bude u svim žanrovima i "za nekoga sve, za svakog po nešto" podbacio je u svakom segmentu filmskog stvaralaštva, počev od scenarija. Mnogo bolji scenario, i što se tiče svetske nepravde i položaja žena i standarda lepote imaju dva filma u kojima, slučajno, glumi Cary Grant, za kojeg rediteljka filma Barbie, Greta Gerwig, kaže da je on neko ko sve može učiniti mogućim, i potpuno je u pravu:

People Will Talk (1951)

"Kako da te volim kad izgledaš kao hodajući kozmetički salon?" Cary Grant u Kiss and Make-Up (1934)

Ako se zadržimo na vizuelnim efektima, mjuzikli Klasičnog, pa i Novog Holivuda sedamdesetih godina su daleko ispred Barbie:

The Red Shoes (1948)

An American in Paris (1951) svoju scenografiju direktno preslikava sa slika francuskog slikara Toulouse-Lautreca koji je slikao noćni život Pariza u 19. veku i postere za noćne lokale kao što su Moulin Rouge i Crazy Horse koji i danas postoje i u kojima se uživo izvode verovatno bolje plesačke tačke nego u filmu Barbie.

All That Jazz (1979), mjuzikl o egzistencijalnoj krizi koreografa, počinje scenom audicije koju ne bi prošao nijedan od glumaca iz filma Barbie zato što je zahtevao ozbiljne plesačke veštine a reditelj je legendarni koreograf Bob Fosse. Prema Kubricku, čiju Odiseju u svemiru Barbie koristi kao inspiraciju na početku filma, ovo je najbolji film ikada snimljen.

Lady in the Dark (1944)

Fun fact: kostim Ginger Rogers u filmu Lady in the Dark je bio toliko težak, da u njemu nije mogla da se kreće, pa su i krzno i dijamanti morali da zbog toga budu trimovani. Koštao je verovatno koliko cela produkcija Barbie bez marketinga. Njene noge su bile osigurane na sličnu sumu.

Ginger Rogers peva šatrovački u filmu Gold Diggers of 1933: Svaki mjuzikl čiji koreograf je bio Busby Berkeley je bolji od Barbie. Rediteljka Greta Gerwig navodi ovaj kao jednu od inspiracija za Barbie.

Roberta (1935) "Teško ćeš izaći na kraj sa mnom, to ti obećavam. A ako se budeš žalio, ova mala ima da te samo tako ostavi."

Bilo koji film sa Ginger i Fredom je bolji od Barbie. Žene Klasičnog Holivuda su umele da kažu šta žele a šta ne žele. Ginger je osvojila Oskara za ulogu u filmu o modernoj Pepeljugi koja ima realističan kraj, nešto što Barbie pokušava da postigne, ali ne uspeva:

Kitty Foyle (1940)

Svaki film sa Joan Crawford, Bette Davis, Barbarom Stanwyck i Katharine Hepburn koje su i na ekranu i van njega bile oličenje nove, oslobođene žene, više je osnažujući za žene od Barbie. Sve veći pristup žena radnim mestima za vreme i nakon Drugog svetskog rata odrazio se i na film.

Joan Crawford kao Mildred Pierce (1944)

Send Me No Flowers (1964)

Pedesetih i šezdesetih godina Doris Day dominira u ulogama idealne domaćice i supruge u mid-century modern kućama koje su bile inspiracija za scenografiju u filmu Barbie. Konzervativizam posleratnog perioda zamenjuje seksualna revolucija krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, što se odražava i na izgled žene na filmu.

Sylva Koscina u filmu Vedo Nudo (1969)

Osamdesetih godina za vreme procvata japi kulture tema žene u poslovnom okruženju dostiže svoj zenit. Naročito u odnosu na muške šefove.

Užasi patrijarhata: "Ako ikad više budeš pričao kako spavaš sa mnom, ima da uzmem pištolj iz torbice i ima da te pretvorim od pevca u kokošku, je l' ti to jasno? Nemoj da misliš da ne mogu to da uradim!" Dolly Parton, 9 to 5 (1980).

Egzistencijalni strah od šefa u filmu Working Girl (1988)

Egzistencijalna kriza kineskih imigranata u Americi danas u filmu Everything Everywhere All at Once (2022) bavi se problemima stvarnog sveta mnogo bolje nego Barbie čiji problemi su pseudoproblemi a jurnjava sa šefovima Mattela kroz kancelarije je pseudojurnjava koja zapravo ne predstavlja nikakvu pretnju. Zbog toga je teško identifikovati se s Barbie likovima dok je jurnjava s kineskom porodicom između hiljadu različitih realnosti stvarno uzbudljiva jer su naša osećanja investirana u likove s kojima možemo da se identifikujemo - jer ih juri zla službenica poreskog, preti im zatvaranje porodičnog biznisa i deportacija.

U filmu The Matrix (1999) u jurnjavi između stvarnog i nestvarnog sveta sa agentima u crnom, glavnog junaka vraća iz mrtvih poljubac prave ljubavi - čest motiv u bajkama. Uloge su ovde zamenjene, u tradicionalno muškoj ulozi spasioca nalazi se žena, potez kojim se oba pola međusobno dopunjuju i osnažuju. Barbien strah da će Ken uništiti njen svet zaista deluje infantilno kada se uporedi sa stvarnim uništenjem sveta u Von Trierovoj Melanholiji.

Kraj čovečanstva u japanskom novotalasnom filmu The Face of Another (1966) prikazan je kao gubitak identiteta u društvu gde svako nosi masku i preuzima lažni identitet - nešto slično današnjem predstavljanju na društvenim mrežama:

Ipak, od Fellinijevog Grada žena (1980) pa do Barbie verovatno nije bilo filma čija tema je svet kojim vladaju žene i u kojem su muškarci ne jednaki, već podređeni. U Fellinijevom filmu, ispostavlja se da je u pitanju san ili noćna mora glavnog junaka, dok Barbie vladavinu žena vidi kao jedinu ispravnu realnost što ga možda čini jedinstvenim u istoriji kinematografije. To, i pristup kinematografija 10%, marketing 90% verovatno najavljuju pojavu negativnih trendova lake zarade zaodenute ideologijom u filmskoj industriji. Budućnost donosi proliferaciju lažnih identiteta i entropiju sistema.

City of Women (1980)

Rediteljka filma Barbie Greta Gerwig je imala listu filmova koji su je inspirisali. Ono što je ona učinila s njom je da je velikane filmske umetnosti kao što su Kubrick, Fosse, Gene Kelly, Powell/Pressburger, Jacques Tati i Jacques Demy stavila u blender i napravila... Barbie. Njena lista preporuka je zaista besprekorna a njen rad etički i estetski upitan. Ta lista je verovatno prompt koji su ukucali u AI da bi stvorili vizuelni identitet Barbie, što ne možemo sa sigurnošću da znamo, ali to svakako jesu filmovi koje treba pogledati umesto Barbie jer su ih stvarali ljudi koji su zaista bili zainteresovani za umetnost koju stvaraju a često su svoja dela finansirali iz sopstvenog džepa. Ili su imali podršku jednako zainteresovanih producenata.

Na okruglom stolu reditelja na kojem su učestvovali i Martin Scorsese i Greta Gerwig, Scorsese kao veliki filmofil i sineasta dovodi u pitanje današnju filmsku produkciju, i što se tiče načina i rezultata proizvodnje koji, on se pita, možda više spadaju u zabavni park nego u filmsko stvaralaštvo. Barbie je svakako kao monolit iz svemira uletela među malu decu i pokazala im šta znači apsolutno poništavanje filma u njenom zabavnom parku.

Epilog ovakvog načina poslovanja u Holivudu 21. veka je najveći štrajk filmskih radnika u poslednjih 60 godina koji je koincidirao sa premijerom filma Barbie. Asocijacija producenata (AMPTP) je tada pozvala Sindikat scenarista Amerike (WGA) i glumaca (SAG-AFTRA) na pregovore za koje se ispostavilo da su samo zamajavanje dok prođu premijere potencijalnih blokbastera. Ono što se zapravo dešava je da je biznis model u doba streaminga doveo scenariste i glumce na rub egzistencije a postoji realna pretnja da im veštačka inteligencija (AI) potpuno oduzme poslove. Od oko 160.000 glumaca članova sindikata SAG-AFTRA, 86% ne dostiže minimalnu zaradu za pokrivanje troškova zdravstvenog osiguranja od $26,000 a u ugovorima im se nameće obaveza da se skeniraju i svoj izgled daju na neograničenu upotrebu (čak i nakon smrti) producentskim kućama koje bi ih zatim uspomoć AI koristile za svoje buduće projekte. Bilo bi interesantno da je Barbie pri ulasku u stvaran svet, a to je Venis plaža u Los Anđelesu, naletela na štrajkače i videla šta znači egzistencijalna kriza. Svakako je i to tema koja se može unovčiti. Elon Musk je svakako unovčio DEI cenzuru prodajući nam svoju platformu X kao panteon slobode govora, što je dovelo Trumpa na vlast. Zatim je kupio predsedništvo za nekih 200 miliona i sada želi da pripoji Kanadu jer samo Kanada ima dovoljno struje za razvoj veštačke inteligencije koja će ga učiniti omnipotentnim. Svejedno je da li vam se više sviđa levo ili desno krilo satanino. Sve ove politike su izmišljene da se mi oko njih raspravljamo na društvenim mrežama, što sliva kapital u džepove zlikovaca kojima je svejedno da li uništavaju decu, da li uništavaju šume, da li uništavaju vode, da li uništavaju naše mozgove, naše poslovne i lične odnose. Algoritam je postavljen tako da svaki put kad kliknemo "lajk", po jedan đavo dobije krila. A ako ne verujete, pogledajte, Holivud gori.