APRILSKI SUSRETI SKC 2008.

Studentski kulturni centar Beograd

Aprilski susreti, 2008.

Kustos: Gabrijel Savić Ra

Foto: Srđan Veljović

Nakon tri sata čekanja, prozvana sam na scenu baš kad sam počela da padam u nesvest od gladi, ali pošto je Dobrica Kamperelić skandirao: "Jovana, 'ajde sad jedan erotski performans", dala sam publici nešto da nahrani oči... Pamtim da su se svi smejali i aplaudirali i da je nastup više bio stand-up comedy nego performans. Uopšte se ne sećam koja mi je bila originalna ideja, šta sam zapravo htela da radim, to je ionako otišlo niz slivnik. Partner mi je bio Vule, najlepši dečko kojeg sam izvukla iz publike i koji je i sam postao deo te kulturne scene. Što se tiče pripreme performansa, veoma mi je bilo bitno kako ja izgledam jer savremena umetnost zaista ne nudi mnogo prostora za vizuelno koje ja smatram najbitnijim, tako da sam provela tri sata čupajući obrve da budu kao Elizabeth Taylor/Audrey Horne obrve. Uticaj Twin Peaks-a vidi se i na cik-cak podu iza mene.

Ovo je SKC pre blokade, odn. oslobođenja, kao što se vidi na slikama, baš je bilo sendvičarski opresivno, ma skoro pa isto tako opresivno kao u slobodnim kulturnim prostorima gde nije mogao ni da prismrdi ni jedan umetnik koji svoju umetnost nije stavio u službu politika roda i identiteta radi stalne podrške fondova njegovoj samopromociji. Istinu govoreći, verovatno sve institucije kulture u Srbiji, vladine i nevladine, rade netransparentno, kradu pare od projekata, nameštaju poslove i novac od nagrada svojim pajtašima, poznanicima, stranački podobnima levo i desno, deci političara i glumaca, cenzurišu umetnike koji ne spadaju ni na jednu ni na drugu stranu i nisu deo klike, kustosi ih maltrtiraju, iskorišćavaju za seks ili to pokušavaju, zatim ih brišu iz projekata a kolege se prave da ne postoje i aktivno ih brišu iz istorije srpke savremene umetnosti, i tako dalje, i tome slično. Kultura kod nas i u svetu je jedno neregulisano tržište uticaja odakle su etika i estetika odavno proterane. Da li će studentska blokada SKC-a nešto promeniti? Trenutno je situacija još netransparentnija a zidovi SKC-a nalik javnom WC-u. Pre smo makar znali koga da mrzimo.

Da se vratim na dešavanja na fotografijama, ovde je u pitanju međunarodni festival performansa, Aprilski susreti 2008. godine. Šta je značilo zalaganje jednog kustosa koji je iskreno mario za performans i za umetnike, a i za tradiciju SKC-a koji ima legendarni status baš zbog slobode koju je pružao umetnicima u svom prostoru, videlo se kada se obeležavala četrdesetogodišnjica SKC-a 2008. godine. Mladi kustos Gabrijel Savić Ra, koji je jedini stavio svoj broj mobilnog na sajt SKC-a, podmladio je scenu u prvoj deceniji 21. veka i ponovo okupio one koji su decenijama ranije tu nastupali. Naravno, kao što to kod nas biva, počeli su da ga proganjaju i blate po tabloidima, pa je bio primoran da pobegne za Ameriku. Uskoro je scena izbledela jer više nije bilo te osobe s kojom se uvek moglo razgovarati a stranački (SPS) postavljen direktor SKC-a, držao je uvek vrata zatvorena. Nismo znali ni kako izgleda, ni kako se zove. I ja sam poslednji put nastupila u SKC-u te godine kada je on izabran, 2009. a kustos je bio Stevan Vuković.

Oslobađanje kulturnih institucija značilo bi transparentnost, meritokratiju i prezentovanje umetnika i umetnosti bez ideološke pozadine i političkog uticaja. Mislim da to možda nećemo nikad ni dočekati u postojećim kulturnim centrima, zbog čega je i napravljen ovaj sajt i cela organizacija koja iza njega stoji. Imena su poznata kao i Statut. Slobodu smo sačuvali tako što nikad nismo konkurisali kod velikih stranih fondova za velike projekte jer uopšte nije bilo konkursa koji nije kompromitovao umetničku slobodu namećući ideološke okvire.