U PONUDI: EDITORIJAL
- Jovana Dimitrijevic
- Jul 11
- 6 min read
Marija, naselje "Zele Veljković", Leskovac, 2023.
U ponudi Harlequeen Studija nalazi se slikanje namenjeno isključivo ženama koje sebe vide u produkciji dostojnoj filmske. Slikanje filmom čije bogatstvo nijansi i intenzitet boja digitalno ne može ni približno da reprodukuje je nešto jedinstveno što verovatno ni jedna fotografska radnja više ne nudi. Naravno, ako baš volite instant rezultate, možete imati i digitalnu verziju.
Leskovački gotik. Rajski vrt
Jovana Dimitrijević, intervju, Nedeljnik, 9. februar 2023.
Razgovarala: Mirjana Boba Stojadinović
Svrha je lepota koja uzdiže duh i ne postoji ako se ne praktikuje kroz stalnu produkciju. Žene koje su posvećene lepoti su tradicionalno nosioci kulture. Ženama su potrebne lepe haljine i modni magazini za žene koje im pružaju fantazije. Prave, frivolne fantazije. Neuslovljene politikom. Grace Mirabella, potcenjena urednica Vogue-a koja se našla između gromada Diane Vreeland i Anne Wintour, možda je najbolje razumela žene i njihove svakodnevne potrebe sve više uslovljene radnim vremenom.
Lepota danas postala je eksces u umetnosti i sinonimna sa beauty influenserima. Ono u čemu oni greše je korišćenje šminke kao da je Photoshop i korišćenje svetla kao u operacionoj sali, što dovodi do masovne produkcije sadržaja posvećenog lepoti koji nije lep. Nažalost, ovo dovodi do vizuelne nepismenosti većine korisnika društvenih mreža. Camille Paglia ispravno naziva ove Instagram poze "čudno neseksi" dok lamentira nad nestankom holivudske mistike u svojim kritikama savremene kulture.
Otuđenost je vidljiva u savremenoj fotografiji. Emocija i komunikacija ostvarene putem lepote bile su obeležja jednog umetničkog dela, a to se odnosilo i na fotografiju, filmske postere i ilustracije, reklame i dizajn. Šta je Dolina kraljeva nego jedan veliki marketing. Hiperprodukcija fotografije niskog umetničkog kvaliteta i kultura osrednjeg obeležja su pada civilizacije. Fotografi kao Helmut Newton, Sarah Moon, Deborah Turbeville, Chris Von Wangenheim, Francesco Scavullo, Lord Snowdon, Guy Bourdin, Cecil Beaton, Richard Avedon, Edward Steichen, George Hurrell, Irving Penn, Gordon Parks, Horst P. Horst, Erwin Blumenfeld, George Hoyningen-Huene, Lee Miller, Ellen von Unwerth, Slim Aarons su vrhunski umetnici koji su radili svoj posao za masovnu produkciju. Časopisi su se kupovali prosto zato što su lepi.
Uđite u arhivu Vogue US i pogledajte naslovnice još pre Diane Vreeland. To je vrhunski spoj fotografije, ilustracije i dizajna. https://archive.vogue.com/
Milina, stari stadion, Leskovac, 2016.
Slike su se i onomad retuširale. Samo, retuširanje je bilo skoncentrisano na pojačavanje određenih atributa slike u celini rađe nego kompletne estetske transformacije lika na slici. U toku cele istorije umetnosti, portretisani likovi bili su doterivani, ali u skladu sa celom kompozicijom.
Mariana, naselje "Slavko Zlatanović", Leskovac, 2019. Photo Vogue, Vogue Italia
Zato je ručno retuširanje lepše od digitalnog koje daje vulgarne rezultate, posebno u rukama fotografa koji nisu umetnici. Printeri i retušeri su nekada imali sasvim odvojene radionice od fotografskih i to su bile zanatlije kod kojih su fotografi odlazili da bi oni učinili njihov rad još boljim. Nekada je ovde fotografski rad dobijao svoj konačni izgled.
Fotografija bi bila više puta štampana i pocepana dok se ne postigne optimalni rezultat. Fotografija nije postojala kao digitalna slika na ekranu, nego samo kao štampana stvar, dagerotipija ili autohrom - nešto što možete držati u ruci. Fotografija, po definiciji crtanje svetlom, je nešto sasvim drugačije od digitalnog slikanja. Lord Snowdon u ovom edukativnom dokumentarcu objašnjava tehnologiju fotografije:
Kada svetlost prođe kroz hemikaliju i ostavi otisak na filmu, to je zajednički rad prirode i čoveka. Kada pritisnete dugme na digitalnom aparatu, on digitalno iskopira prizor koji "vidi" a koji često predstavlja bledu ili iskrivljenu kopiju onoga što ljudsko oko vidi. Broj megapiksela na digitalnim aparatima ljudsko oko ne može da vidi. Oni su tu da podignu cenu aparata kako bi se on prodao a daleko superiornije slike mogu se napraviti polovnim analognim aparatima koji se teško kvare i dugotrajniji su od digitalnih. Stalno odbacivanje i preprodaja opreme da bi se kupila skuplja nema nikakvog smisla osim da se impresioniraju klijenti koji ionako ne znaju ništa o fotografiji.
Analogna fotografija jeste kompleksnija i teže se savladava, ali ono što je većini komercijalnih fotografa neuhvatljivo su dobar ukus i umetnička direkcija. To je zaista teško kultivisati bez rane edukacije ili prirodne radoznalosti i želje za učenjem za koju većina fotografa nema vremena jer su zauzeti obradom slika svojih klijenata. U svakom slučaju, bavljenje fotografijom je skupo jer oduzima dosta vremena i zahteva učenje određenih veština. Danas većina velikih magazina, uključujući i Vogue, više nema svoje redakcije odn. redakcijske fotografe i ostalo osoblje jer više ne može da ih priušti. Svi su postali frilenseri. Zato je sve manji broj editorijala. Treba skautovati lokacije, odabrati odeću i obaviti bezbrojne pripreme za slikanje, što se više nikome ne isplati.
Budžet koji se nekad punio prodajom štampanih izdanja, sada je znatno tanji. Britanski Vogue je prošle godine okupio supermodele samo da bi ih posuo konfetama u studiju. Rezultat je neverovatno sterilan čak i uz najlepše i najharizmatičnije žene. Vogue US je slično uradio s Lady Gagom. Umesto da diktira, on se povinovao Instagram trendovima. Grace Coddington, umetnička direktorka američkog Vogue-a je svojim odlaskom u penziju odnela sa sobom i poslednje ostatke starog editorijalnog pristupa.
"Sada, ono što je zauzelo mesto tih fantazija za mene izgleda više kao reportaža. Znaš, ne volim da stavim devojku tamo gde se ne uklapa zato što joj je odeća skroz nova i nosi visoke štikle, i - ona je na plaži! Meni to izgleda smešno. Mislim, preuveličavam, ali to je ono što ljudi rade. Sada, samo žele da pokažu outfit, ili izgled, ili šta god, ili žele... Mislim da su sada ljudi previše u asesoarima, svaki stilista ima neki svoj način kako će stilizovati stvari, tako da on dođe do izražaja... Ali, uopšte ne razmišljaju o tome gde devojka stoji! I to nekako izgleda glupo."
Mariana, Radničko naselje, Leskovac, 2021. Photo Vogue, Vogue Italia
Grace kaže da se odeća mora uklapati s lokacijom i to je potpuno tačno. Zbog toga na lokaciju nosimo prepune torbe stvari, jer ne znamo unapred koje stvari će se "složiti" i šta će izgledati dobro na kojoj lokaciji odn. modelu. Slaganje odeće i lokacije sa modelom je jedna od ključnih stvari za dobar editorijal.
Milina, iza scene, stari stadion, Leskovac, 2016.
Osvrćući se dalje na svoj rad sa fotografom Annie Leibovitz s kojom je uradila editorijal "Alisa u zemlji čuda", kao i u intervjuu dole sa dizajnerom Marcom Jacobsom, Grace naglašava važnost kastinga i koliko je važno imati dobar kasting, dobre modele. To su oni koji su voljni da joj se prepuste kako bi ona ispričala svoju priču, jer nije bitan izgled, nego kome kako stoji koja haljina na određenoj pozadini. Da bi se sve uklopilo, potrebno je i po nedelju dana, a onda su tu i vremenski uslovi koji mogu da pokvare sve u zadnjem trenutku. Ne morate biti lepi, bićete lepi na lepoj fotografiji.
Marc Jacobs kaže da Grace voli narativnost jer je po prirodi pripovedač. Oboje naglašavaju da pripreme za slikanje traju dugo dok se ne desi taj momenat kada se sve uklopi, što se desi nakon mnogo isprobavanja i razmišljanja. Nije baš da se stvari i modeli ubace u kola i odvezu na lokaciju gde sve teče glatko. Najčešće se na licu mesta vidi šta se poklapa, a šta ne. Osim vremenskih uslova, tu je i ljudski faktor i nekad se ljudi prosto ne pojave. To se stalno dešava, čak i u vrhu modnog biznisa. "Većina fotografa danas slika digitalno. Ali ja, kada pogledam prelepe fotografije Helmuta Newtona, ne mogu ni da zamislim da su proveli nedelje retuširajući ih", kaže Marc Jacobs.
Film vs digital: uporedite intenzitet boja i detalje na slici levo slikanoj filmom nasuprot digitalnoj slici koja je bleda i ravna. Obe slike su potpuno neobrađene.
Ovo je tačno, jer sam Helmut Newton je rekao da ga nervira Photoshop i da to ne radi, pogotovu jer mu se daje na vrednosti koju ne zaslužuje, dok fotograf koji ume da napravi dobru sliku samo koristeći aparat, sada biva skrajnut u korist mediokriteta koji umeju da barataju programima za manipulaciju slike. "Prosto mislim da ima toliko više lepote u filmu i pitam se kako su mogli to da urade? Kako su mogli da naprave tako sjajne i savršene ikonične slike bez sve ove tehnologije? To se može uraditi. I uvek pomislim, koliko je to više umetnički, ali to je zato što ja ne vidim umetnost u sposobnosti korišćenja laptopa kao alata."
Draginja, kej Leskovac, 2017. Photo Vogue, Vogue Italia. Potpuno sirova fotografija pravo iz laboratorije bez ikakvih dodatnih efekata u postprodukciji - čak ni akne nisu retuširane već su prekrivene odbljeskom sa starog poslužavnika direktno ispred kamere. Aparat je Minolta 7000Af proizveden 1999. godine - ili pre.
Grace kaže da je film senzibilniji. "Što se tiče filma nasuprot digitalnom, meni uvek fotografi na setu kažu - mogu to da učinim, da digitalno izgleda isto kao film, napraviću isti efekat. Međutim, meni se čini da je digitalno toliko savršeno, dok su nesavršenstva filma upravo razlog zbog kojeg je on toliko lepši."
Više ne postoji taj entuzijazam i osećaj službe lepoti. Svi su na probnom radu, nisu tu da ostanu. Ne samo internet i pojava digitalnog, nego i promene na tržištu rada dovele su do smanjenja kvaliteta fotografija. Cena filma se utrostručila i on je postao redak. Nekada skupe produkcije koje su se odrađivale danima i uz neograničen budžet, danas se rade na brzinu i uglavnom digitalno. Nije da digitalno ne može biti i lepo - što više liči na film, lepše je. Dobro osvetljenje je ključno, kao i umetnički senzibilitet fotografa. Imati ideju nekada je bio posao glavnog urednika. Sada umesto tima ljudi koji su zaduženi za izvršenje određenih segmenata editorijala, uglavnom fotograf ili "creative" sve radi sam. I može to raditi u bilo kojem delu sveta, pa i u Leskovcu.
