božićni film:SUNDAYS and CYBELE

Film Sundays and Cybele (1962) teško da se nalazi na listi božićnih filmova, skoro da je zaboravljen a na sajtu Rotten Tomatoes nema visok skor, što neke može odvratiti od gledanja. Treba preći preko toga jer većina današnjih kritičara su veoma dosadni intelektualci koji su stavili mozak na autopilot. Ovo je zaista jedan od najlepših filmova ikada snimljenih koji na neki način iskupljuje onu scenu iz Frankenštajna kada čudovište u igri baca dete u jezero, ne shvatajući da će se ono udaviti. Glavni junak ovog filma ima taman dovoljno svesti i savesti da pokušava da spasi dete od okrutnosti roditelja i pruži mu svu ljubav, pa i više od toga, usput se iskupljujući za smrt devojčice koja je bila žrtva pada njegovog aviona u ratnim okolnostima. Svake nedelje, on dolazi u sirotište umesto oca koji se nikad neće vratiti i vodi devojčicu u park na jezeru gde se igraju, trče, penju se na drveće ili prosto bacaju kamenčiće u vodu i posmatraju svoj odraz. Kod nas preveden po naslovu knjige po kojoj je rađen, Недеље у граду Аврају "Nedelja i Sibel" odnosi se na nedeljne susrete dvoje glavnih protagonista a Sibel je ime, Kibela, frigijska boginja-majka čiji kult se proširio starim grčkim i rimskim svetom.

Dvoje glavnih glumaca, Hardy Krüger i Patricia Gozzi, i reditelj filma Serge Bourguignon govore o filmu decenijama nakon snimanja. Ovi intervjui, osim što su interesantne priče, pokazuju nam svet filmskog stvaralaštva koji više ne postoji, kada su se filmom bavili ljudi koji su voleli film, i isključivo iz ljubavi prema filmu.

Hardy Krüger

"Ono što ćete čuti je priča o filmu koji smo napravili potpuno drugačije od bilo kojeg drugog filma u kojem sam glumio. Sve je počelo na veoma neobičan način: ja sam napravio međunarodnu filmsku karijeru u Londonu a onda su me Francuzi otkrili i onda sam igrao u jednom francuskom filmu sa Šarlom Aznavurom (Charles Aznavour) i Linom Venturom (Lino Ventura) i upravo sam bio završio snimanje u studiju u Bulonjskoj šumi, bio je to poslednji dan snimanja i bio sam na putu ka aerodromu te večeri da se sretnem sa Hauardom Hoksom (Howard Hawks ) i Džonom Vejnom (John Wayne) u Aruši kod Kilimandžara da bismo počeli sa snimanjem filma koji se zvao Hatari (Hatari!) I tako ja izlazim iz studija i mrak je i čujem glas koji mi kaže da će me on sprečiti da napustim Pariz. Pomislio sam da je to baš interesantan uvod i ugledao sam niskog čoveka odevenog u crno, sa crnim šeširom na glavi, njegova kosa je bila bela, video sam to kad je skinuo šešir i on mi je rekao: „Dozvolite mi da vam se predstavim“, i rekao je to na francuskom, mada mi je pre toga na nemačkom rekao da će me sprečiti da napustim Pariz. Njegovo ime je bilo Romain Pinès i bio je poreklom iz Rusije i kada sam mu video lice, bilo je to predivno rusko jevrejsko lice, i on je rekao: „Došao sam da ti ponudim film koji će biti najlepši film u kojem si ikada bio.“ To sam čuo i pre, ali on je bio tako interesantan tip, da sam počeo da ga slušam. I on je rekao: „To će biti ljubavna priča između čoveka i jedanaestogodišnje devojčice." To mi je već bilo malo čudno. Ali on je rekao: „Ja ti neću reći o čemu se radi, hoću reditelj da ti ispriča priču. On se zove Serž Burginjon i nikada nije napravio dugometražni igrani film, ali je nagrađen Zlatnom palmom u Kanu za svoj kratki dokumentarni film Osmeh (Le sourire (Short 1960)).“ Ja sam taj film gledao i bio je stvarno lep. I tako, kaže on meni, „Ali pre nego što ti bilo šta kažem, moram biti potpuno iskren s tobom jer Serž Burginjon ne želi da ti igraš tu ulogu, on želi Stiva Mekvina (Steve McQueen)", na šta sam ja rekao: „E pa on je čovek od ukusa jer Stiv Mekvin je predivan glumac.“ I taj čovek u mraku mi je na to odgovorio: „Da, on je predivan glumac, ali meni je potreban čovek koji ima tople oči a Stiv Mekvin nema tople oči, a osim toga, preskup je, ne mogu da ga priuštim, on je velika američka zvezda a ja ne mogu to da platim. Saznao sam da tebe mogu da platim, ali njega ne.“ Mene je ovaj čovek počeo da zanima jer je ovo bio jako čudan pristup. On mi je onda rekao: „Učini uslugu ovom starcu, večeraj sa mnom kod Fuketsa (Fouquet's), to je bio poznati restorana na Šanzelizeu. „Sutra rano ujutru imaš let za Kairo pa onda za Nairobi i u ponedeljak ujutru si kod Hauarda Hoksa i Džona Vejna, i nisi zakasnio, a ja imam šansu da te predstavim reditelju.“ Pogledao je na sat i rekao: „Upravo sam primetio da me slušaš već petnaest minuta a da nisi izustio ni reč. I imaš te tople oči. Kada Serž Burginjon bude video tvoju tišinu i kad bude morao da trpi tvoju tišinu i tvoje tople oči, on više nikad neće ni spomenuti Stiva Mekvina. Zato molim te, hajde s nama na večeru.“ I tako, ja nisam mogao da kažem ne. Otišli smo u Fukets i on me upoznao sa Seržom a zatim je rekao: „Ja moram sad u moju kancelariju da kažem Bertranu da ti rezerviše let na Air France za Kairo,“ a ono što se zapravo desilo, ja to tad nisam znao, on nije imao kancelariju. Njegova „kancelarija“ bio je muški wc u Fuketsu, u restoranu, a taj čovek koji je bio portir u wc-u zvao se Bertran i bio mu je assistent. I čim bi telefon u wc-u zazvonio, Bertran bi dao slušalicu Romanu ili bi rekao: „O ne, gospodin trenutno nije tu, ručava u restoranu sa filmskim zvezdama, javiće vam se.“ I tako, kad je on rekao:“Moram da pričam s Bertranom da ti zameni let,“ on je sišao niz stepenice i otišao u svoj „ofis“ a prva stvar koju je Serž rekao kad smo ostali sami za stolom, bila je: „Želim da znaš jednu važnu stvar – želim Stiva Mekvina za ulogu, ne želim tebe.“ Ja sam time bio impresioniran jer nikada pre nisam sreo reditelja koji bi sa mnom pričao tako direktno. I tako, kad je on rekao da želi Stiva Mekvina, ja sam mu odgovorio: „To je tvoj problem,“ a to je bio citat iz jednog filma kojeg se i on sećao i u svakom slučaju, jedino što sam onda rekao bilo je: „Ispričaj mi priču.“

"I onda je on počeo da mi priča priču i to je bila priča o američkom borbenom pilotu koji je bio oboren iznad Koreje i poslednja stvar koju je video bila je devojčica na koju se srušio. I za vreme tog pada, ili zbog njega, on je izgubio pamćenje. Dobio je amneziju. Nije mogao da se sti svog imena, nije mogao da se seti Koreje, nije se sećao odakle je došao, i sada je živeo sa medicinskom sestrom koja mu je pomogla da se vrati u život u poljskoj bolnici. Oni su postali ljubavnici i ona je pazila na njega, ali njegov um je bio um petnaestogodišnjaka. Fizički je bio muškarac od 30-35 godina, ali njegov um je bio detinjast. Oni su znači u ljubavnoj vezi i svakog jutra kad ona ide na posao, on je prati na železničku stanicu u predgrađu pariza koja se zove Ville-d'Avray, zato je i radni naziv filma tako glasio, i jedne večeri kad je došao na stanicu da pokupi svoju devojku s voza, video  je tamo čoveka koji je sa sobom doveo devojčicu od 10-11, 12 godina, sišli su sa voza i ona je plakala, nije htela da bude odvedena u sirotište, čovek joj je rekao da mora, a Pierre (tako se zove lik amnezičnog pilota) je krenuo za njima i pratio ih, čoveka i njegovu ćerku. On je nju odveo u sirotište i obećao da će dolaziti po nju svake nedelje. I, sledeće nedelje, Pierre, koji je sve ovo slušao, bio je toliko fasciniran ovom malom devojčicom, otišao je u sirotište i zatražio da je vidi. A časne sestre koje vode ovo sirotište su mislile da je on njen otac. I tako, on je nastavio da dolazi u sirotište po nju svake nedelje i to je, zapravo, ljubavna priča o dvoje dece, mada je čovek izgledao kao da je odrasao. I Serž mi je u Fuketsu ispričao celu priču do kraja i ja sam bio fasciniran. Fascinirao me Serž, fascinirao me način na koji je pričao s a mnom i to kako je zamislio ovaj film, ovu priču, i ja sam time bio osvojen. I te večeri kod Fuketsa rodilo se neraskidivo prijateljstvo između Serža Burginjona i mene. I ja sam se dakle složio da radim film a zatim sam odleteo u Istočnu Afriku da prvo odradim sa Džonom Vejnom i Hauardom Hoksom kao rediteljem. Hatari je film o lovcima na divljač za evropske i američke zoološke vrtove i Džon Vejn i ja smo stvarno hvatali životinje bez dublera i ja sam se osećao kao petnaestogodišnjak, ali sam stalno mislio na tu malu devojčicu koju sam zamislio u svojoj glavi, kao kakva bi ona bila. I onda nakon pet meseci lova, morali smo da letimo nazad za Holivud da radimo scene enterijera u studiju. Ali, ja sam otišao do Hauarda Hoksa i rekao: „Ja ne mogu da letim s vama direktno u Los Anđeles, moram preko Pariza“, na šta je on rekao: „Ok, opušteno.“

"Serž je u međuvremenu napisao scenario i tokom noćnog leta ja sam ga pročitao. Bio je to najlepši mogući scenario koji sam mogao da zamislim za jednu ljubavnu priču. U Holivudu sam onda završio snimanje (Hatarija) i vratio se nazad za Pariz, ali mi je tamo Roman rekao da ne može da nađe finansije za film. Imali su sedam francuskih producenata od kojih je svaki dao nešto novca, ali to je bilo samo 25% budžeta. I on nije mogao da nađe još 75%. U toku razgovora, rekao je: „Kad bih samo mogao da nađem mog prijatelja Sema Špigela (Sam Spiegel), nestao je za vreme snimanja Lorensa od Arabije (Lawrence of Arabia (film)) i ne znam gde je. Rekao sam: „Sem je u Londonu.“ „Poznaješ ga?“ „Da, odlično ga znam, živeo sam u Londonu, radio u Londonu, on me često vodio na večere.“ „Možeš li da mu pošalješ telegram?“ I u tom telegramu je pisalo: „Dragi Seme, tvoj stari prijatelj Roman Pines ima fantastičan projekat. Možeš li da mi učiniš uslugu i vidiš se sa rediteljem?“ I Sem se složio s mojim predlogom u telegramu i Serž je odleteo da ga vidi u Londonu, sačekao dok je Sem pročitao scenario, Semu se scenario dopao a posedovao je 80% British Columbia kompanije. On je zatim pričao s čovekom po imenu Frankovich (verovatno M. J. Frankovich) i rekao mu: „Da finansiraš ovaj film sa Hardijem i devojčicom, jedan fascinantni mladi reditelj će da ga pravi.“ Dobili smo pare, uradili film i Serž nikad nije morao ništa da mi kaže. Ja sam pročitao scenario a on je taj scenario tako lepo napisao, da sam znao kako razmišlja, i ja sam sve radio bez razmišljanja.“

„Još jedan važan utisak o kojem želim da pričam je šta sam pomislio o tome kako su Serž i naš direktor fotografije osmislili kadrove, slike jezera i oblaka, bila je to poezija u svakom kadru. Nikada nisam video nešto u crno-belom gde se poezija prostirala čitavim filmom. I još nešto što me iznenadilo, Serž mi je odmah u Fuketsu rekao:“Usput rečeno, snimaću crno-belo i snimaću zimi jer želim da film izgleda kao japanski akvarel“, i on je u tome uspeo.“

„Serž je našao devojčicu koja je bila kao san, izgledala je tačno onako kako sam je ja zamislio, do dana današnjeg mi nije jasno kako je to moguće. I bila je potpuno čista ljubav, kao što samo deca mogu da se vole, apsolutno bez seksa ili bilo čega sličnog, i dok smo snimali, njoj je stvarno bilo 11-12 godina, i ona se stvarno zaljubila u mene. Ona nije igrala tu ulogu, ona je živela. Bilo je neverovatno. I morao sam da budem jako pažljiv da je ne povredim jer sam znao da će se snimanje jednog dana završiti i ja ću nestati iz njenog života. I ona se nije odvajala od mene, otišla bi kući uveče, a jedva je čekala da se sutra ujutru vrati da bismo nas dvoje opet bili zajedno. Znao sam da moram da idem, da imam da radim postprodukciju u Berlinu nakon ovoga i morao sam da je pripremim, vrlo pažljivo, za tu činjenicu da se moramo rastaviti. Pa sam pričao s njom i rekao joj: „Vidiš, sa filmovima je takva stvar da mi glumci mrzimo kad treba da se odvojimo i obično na kraju bude suza, ali moramo da nastavimo da živimo, i to isto će se desiti i nama.“ I ja sam malo duže ostao jer Patricijina (ona se zvala Patricia Gozzi) majka me zamolila i rekla mi:“Nemoj odmah da odeš, ostani nakon što snimanje bude završeno i budi veoma nežan prema njoj da bi ona mogla da prihvati da će te jednog dana izgubiti.“ I ja sam tako uradio."

"Serž i Roman su me pozvali u Berlinu i rekli mi da dođem da vidim film. Pogledao sam ga i bila je to najlepša ljubavna priča koju sam mogao zamisliti. Šta god da sam pokušavao da uradim u ovom filmu, uspeli smo u tome i bio je to najneverovatniji, znam da prečesto koristim tu reč, ali film je bio fantastičan. Serž je napravio remek-delo od filma. Bili smo srećni i ja sam znao da nam sledi pravi uspeh, ali sam se prevario. Jer, ovaj Frankovich, on je mrzeo film. Sedeo je na projekciji 10-15 minuta i onda je prekinuo, rekavši: „Ovo je najdosadniji film koji sam ikada video. I ne treba to da mi radite, jer ja mogu i sam da se dosađujem bez gledanja ovoga. Što ste me dovodili iz Londona u Pariz da vidim ovo? Nema ništa od toga!“ I ovih ostalih sedmorica producenata, Roman i ostalih šest, nisu mogli da shvate šta je s njim. Roman je morao da objasni svima da će sada film, kako to u Americi kažu, biti arhiviran. I mi smo pomislili, to je to, imamo predivan film koji niko neće videti. Sad, ovde moram da napravim jednu malu digresiju. Ja sam letač, leteo sam zmajem od svoje trinaeste godine, preletao sam kao pilot velike udaljenosti, leteo sam od Hamburga do Kilimandažara, i ja sam kupio tu farmu na lokaciji gde smo snimali Hatari jer sam se toliko zaljubio u Afriku, da sam tamo živeo narednih dvadeset godina. I, iskreno rečeno, zaboravio sam na film koji smo snimili. I pamtiću dok sam živ kad sam tražio da mi se donesu neke novine i dobio sam New York Times. Ja sam se okupao, popio piće i pogledao feljton, i tamo ugledao svoje ime! Bila je to najfantastičnija reklama za film koji se zvao Sundays and Cybele, izgledalo je kao da je Đakometi (Alberto Giacometti) reklamu. I video sam da se film prikazuje u Njujorku u bioskopu Fine Arts. Iskočio sam iz kade i uskočio na prvi avion na koji sam mogao. Odleteo sam za Njujork i pogledao film u bioskopu Fine Arts. Richard Davies je ime čoveka koji je spasio film i prikazao ga u svom bioskopu. Kad sam pogledao film zajedno sa publikom, a bila je to mlada publika, moram priznati da sam zaplakao. To je bilo previše za mene. Film je postigao ogroman uspeh. U bioskopu Fine Arts se prikazivao narednih godinu dana. U Tokiju se prikazivao godinu dana, u Londonu osam meseci, u Južnoj Africi šest meseci. Francuska ga ja nominovala za Oskara (kao francuski kandidat za najbolji strani film) i Serž i Roman su otišli za Holivud, za Los Anđeles. Ja sam bio na svojoj farmi i čekao sam – hoćemo li da dobijemo Oskara, da ili ne? Nije bilo telefona na mojoj farmi, ali imali su kratkotalasni radio u gradiću Aruša i oni su me pozvali i rekli mi da imaju telegram za mene. „Mon tres cher Hardy, i ostatak je bio na engleskom –osvojili smo Oskara.“ I tako sedim ja u Africi i posmatram Kilimandžaro i dobili smo Oskara. Mislim, bilo je skoro nepodnošljivo."

„Serž se pobrinuo da i najmanji detalj bude savršen. Nicole Courcel, predivna glumica koja igra medicinsku sestru, odradila je fantastičan posao. A devojčica, ona je bila kao san. Strepeo sam, dok sam gledao film zajedno sa publikom u bioskopu Fine Arts, da će doći do scene koja nije baš tako dobra – ali to se nije desilo. Mišljenja sam da je ovo jedan od najlepših filmova ikada snimljenih i veoma sam zahvalan Romanu Pinesu i Seržu Borginjonu, i toj maloj devojčici, što sam bio pozvan da u njemu igram."

Patricia Gozzi

SPOILER ALERT ovde se otkrivaju ključni momenti filma i kraj

“Ja nisam želela da budem glumica u početku, znate. Počela sam sa pet godina i moja majka je u tom trenutku rađala moju mlađu sestru i smestila je mene i moju stariju sestru u dom za decu. A tada je reditelj René Clément tražio malu devojčicu od pet godina (za film) i posećivao je ove ustanove za decu. I video je mene i pitao me da nešto uradim za njega, da malo progovorim, a ja sam bila vrlo, vrlo stidljiva i uopšte se nisam pomerala i moja starija sestra, koja je imala šest godina, rekla je reditelju: „Vi ne umete to da joj objasnite, ja ću joj objasniti i ona će uraditi tačno ono što želite.“ I objasnila mi je. I tako dobro je to objasnila, da je dobila ulogu. Ona je snimila nekoliko filmova i kad je imala deset a ja devet godina, otišla sam s njom na kasting. Znala sam tekst i htela sam da me neko čuje, pa sam pošla za jednim čovekom i rekla mu: „Slušaj me, ja ću sad da izdeklamujem tekst“, i bio je to prvi asistent reditelja, baš sam imala sreće, i on je rekao reditelju da me odabere za ulogu. To je bila moja prva uloga, imala sam devet godina i igrala u jednom francuskom filmu koji se zvao Recours en grâce (1960), reditelj László Benedek. Zatim sam snimila još dva filma, jedan sa Žan-Pol Belmondom (Jean-Paul Belmondo), Léon Morin, Priest (režija: Jean-Pierre Melville, 1961) a sledeći je bio Sundays and Cybele.“

„Nisam znala ništa o ovom filmu, moj agent je rekao mojoj majci i moja majka je pošla sa mnom na kasting da se upozna sa francuskim rediteljem Seržom Borginjonom. Prva stvar koju mi je Serž rekao je: „Uuuu strašno koliko grickaš nokte!“ I rekao mi je: „Daću ti ulogu ako i SAMO ako sledeći put kad se budemo sreli budeš imala dugačke nokte.“ Okej. Ja sam obećala. I sreli smo se ponovo, ne znam, možda četiri nedelje kasnije i prva stvar koju sam uradila je da sam mu prišla i rekla: „Vidi. VIDI!“ I pokazala mu nokte. I on mi je dao ulogu jer je pomislio da sam gvozdene volje – kad želim nešto, ja pokušam to i da dobijem. Naravno, ova uloga je bila jako bitna, ali ja to tad nisam shvatala. Za mene, to je bila igra. Zato nije bilo potrebe da dugo diskutujem sa Seržom, on bi mi samo rekao „treba da uradiš to i to, ta mala devojčica misli to i to, želi da trči“ i sl. I bila je to samo igra, samo igra. Mi se igramo, ne radimo. U ovom filmu ja nikad nisam radila, nikad.“

„Srela sam Hardija baš u tom predgrađu. Nije govorio francuski, pa smo se igrali bez pričanja. Ali, nije nam bilo potrebno da govorimo. Kada se dvoje dece igraju zajedno, uvek je jedno koje je jače od drugog. Uvek jedno sluša drugo. U ovom odnosu, Cybele je bila jača od Hardija. I on je hteo da bude nežan prema njoj, hteo je da radi sve što ona želi da radi, i... zato ja mislim da je ona bila malo jača. Bila sam vrlo, vrlo mlada, samo jedanaest godina i ne tako sigurna u sebe kao što su danas devojčice. Ovaj odnos... bio je previše težak za mene. Doživljavala sam Hardija kao drugara. Hardi nije bio odrastao čovek, nego dete kao ja. I taj odnos se meni činio normalnim. Nisam videla razliku u godinama. Nisam shvatala da ona može biti pogrešno protumačena.“

„Juče sam nazvala svog oca i pitala ga: „Šta misliš o onom filmu u kojem sam glumila, o toj vezi između odraslog čoveka i male devojčice? Šta si mislio ti, kao moj otac?“ On je rekao: „Ne, ne, to nije bilo problematično, oni su bili samo prijatelji,“ i kaže on meni, „Znaš, '62. godine mi nismo raspravljali o svemu tome...“ Da kažem, o pedofiliji. O tome tada nije bilo ni reči. I ja sam želela da znam kakav je bio njegov utisak i pitala sam: „Pustio si ćerku da igra u takvom filmu, šta si mislio?“ A on je rekao: „Ne, ne, radi se o vezi između dvoje ljudi u kojoj nema ničeg lošeg niti pogrešnog.“ Tako da je za mene to bilo samo dvoje dece koja se zajedno igraju.“

„Za svaku scenu, Serž bi mi objasnio šta treba da radim i ja bih pokušala da to uradim. Bilo je vrlo lako. Jedino što je bilo teško je kad sam morala da plačem, ali ne odmah, nego ja otvaram oči, neko mi kaže da je Pierre mrtav i ja onda shvatam da je on mrtav. Gotovo je. Onda ja plačem. Da bi mi to pošlo za rukom, zamislila sam da su moji roditelji mrtvi. Ali, pre nego što smo snimili tu scenu, desio se jedan lep trenutak. Bila sam sa Seržom, sedela sam mu u krilu i on me držao uz sebe da bih mogla da osetim da će ovo biti jako tužno i da treba da zaplačem. I sećam se da su nam se čela dodirnula, i ja mislim da sam bila spremna recimo nakon deset minuta, ali smo ostali pola sata tako jer je osećaj bio toliko dobar da ja nisam htela da se pomerim. Ono što pamtim je da kada je film bio prikazan '62-63. i bili smo u bioskopu sa svim novinarima, pri kraju filma ja sam zažmurila i poklopila uši jer nisam želela da zaplačem, zato što sam bila toliko tužna zbog ove male devojčice koju glumim – a koja je bila toliko tužna jer je Pierre umro, da sam se trudila da ne zaplačem jer nisam želela da ispadnem smešna pred svim tim novinarima. I sećam se, na kraju, svi ljudi u publici su ustali i aplaudirali. To mi je bilo predivno, pamtim to, bilo je čudesno. Kad se vratio iz Holivuda, Serž mi je doneo malu lutkicu, babušku, i rekao mi: „Ovo je tvoj Oskar.“ I ja je još uvek imam. Čuvam je. Biti glumica neko vreme bilo je sjajno. Za vreme Sundays and Cybele bilo mi je predivno, bila sam kao nekakva kraljica. I to ne bih doživela da nije bilo glume. Bilo je to fabulozno iskustvo."

Serge Bourguignon

"Bila su to vremena kada je bilo dobro biti mladi reditelj. Svaki producent tražio je mladog reditelja. Bio je to početak onoga što će se zvati Novi talas (French New Wave) Napravio sam film koji se zove “Osmeh”, dokumentarac koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu. Nakon tog uspeha, ponuđeno mi je nekoliko projekata od najvećih producenata tog vremena. Roman Pines, stari ruski producent, kupio je autorska prava nekoliko knjiga, i jedna od njih se zvala Le Dimanches de Ville-d’Avray. On je nju poslao drugom reditelju, Anri Kluzou (Henri-Georges Clouzot), koji je rekao ne, ne mislim da je to dobra ideja. On je onda preko jednog našeg zajedničkog prijatelja, montažera, poslao knjigu meni. Ja sam imao istu reakciju kao Kluzo, bila je to gangsterska priča, meni se baš nisu sviđali detektivski romani, pa sam rekao da nije za mene. Ali sam pomenuo nekoliko likova iz knjige i prokomentarisao: “Kakva šteta što mu je bio potreban čitav taj zaplet sa gangsterima i prostitutkama i svim tim, jer je susret male devojčice s ovim čovekom koji patio od amnezije, to je baš interesantno.” I producent mi je rekao: “Pa, zašto ne napišeš takav scenario?” Autor knjige bio je francuski pisac Bernard Eschasseriaux. Sreli smo se jer kad mi je producent rekao što ne napišeš svoju priču, hteo sam da mu kažem da ću napraviti izmene. I tako sam počeo da pišem taj scenario s mojim prijateljem Antoanom Tudalom (Antoine Tudal(1931-2010)). U knjizi, čovek je bio gangster koji je pao s krova banke tokom pljačke i preživeo, ali je patio od amnezije. A na jednom mom putovanju na Daleki Istok, bio sam sreo pilota iz francuskih vazduhoplovnih snaga koji je napustio ratno vazduhoplovstvo ali je verovao da je ubio jednu malu devojčicu tokom napada na neko selo u Vijetnamu. Bio je kao Konrad Hil, pisac, potpuno dezorijentisan. Njegov život se raspao nakon ovog iskustva. To nije nešto što možete zaboraviti. I kad sam seo da pišem, odmah mi je ta ideja pala na pamet, to nije nešto što sam ja izmislio, tog pilota, nego je to bazirano na odiseji ovog čoveka.”

“Nisam video da bilo koji francuski glumac liči na to što sam ja zamislio u glavi. A prvo sam zamislio Stiva Mekvina. Ali, Stiv Mekvin nije bio dostupan a bio je previše bogat za nas da bismo mogli da ga priuštimo, ali to je bio taj tip, neobičnog izgleda, ali opet s puno šarma, i upravo mi je Roman, producent, jednog dana doneo engleski magazin Sight and Sound u kojem je bila fotografija Hardija iz jednog filma koji je radio sa Džoom Louzijem (Joseph Losey). ”Zar ne izgleda kao Stiv Mekvin?” Pa, pomislio sam, možda ne previše, ali da, dopada mi se kako izgleda. Onda je on nazvao Hardijevog agenta u Nemačkoj, Hardi je došao u Pariz i sreli smo se na večeri sa Romanom Pinesom. Počeo sam Hardiju da pričam priču, on je slušao i osećao sam da se udubio, i toliko dobro smo se slagali, da smo u dva ujutru i dalje bili tamo. To je bilo to. Hardi i ja smo se složili da ćemo to uraditi zajedno.”

“Patricija. Patricija Gozi. Mala devojčica. Video sam je pre, pojavila se u nekoliko filmova u malim dečjim ulogama, ali sam zapamtio njene oči, te velike oči pune života, tako duboke u filmu Žan Pjer Melvila "Sveštenik Leon Moren". Ona je došla zajedno sa još 30-40 druge dece, jer mislio sam da moram naći  pravu devojčicu za ulogu. Znao sam da želim veoma posebnu ličnost. Zatim, naravno, organizovao sam joj da se sretne sa Hardijem, njih dvoje su se odlično slagali, i od tada je sve išlo glatko i prekrasno.”

“Jedno od prvih pitanja s kojim sam se suočio je kako dovesti na istu ravan veoma iskusnog i veoma dobrog glumca kao što je Hardi i ovu spontanu mladu devojčicu. Ali, što je najčudnije, nisu to bile teške dramatične scene koje je trebalo uvežbavati i ponavljati po nekoliko puta, nego jednostavne scene kada se igraju, i kada je Hardi morao da se trudi da bude na istom nivou kao devojčica. Ali, deca su tako spontana, znate, da nekako moraš zaboraviti sve stvari koje znaš kao glumac da bi bio jednako spontan. Patricija je smatrala Hardija samo još jednim detetom i ona mu je zapravo pomagala. Od ta dva lika, jedan je odrastao, jedan je dete, ali zrelost je u Patriciji, ona je ta koja vlada situacijom, ona kaže: “Ti ćeš se vratiti. Patricija je stvarno postala ta mala devojčica i zanimljivo je da sam neke dijaloge napisao na dečji način i sećam se jednom, čitajući scenario zajedno, Patricija je rekla: „Ali, ja ne pričam tako!“ Pa smo se prilagodili, ona priča kao odrasla, i zato mi je bilo smešno kad su mi neki ljudi ponekad govorili, ali mala devojčica previše priča kao odrasla – ONA je napisala svoju ulogu tako, prilagodila je formu sebi. Kada nije bila ispred kamere, bila je dete koje se igra sa svima i budući da ima odličan smisao za humor, ona je srećna mala osoba tačno kao u priči, što se njih tiče, sviđaju se jedno drugome na način na koji se ovoj maloj devojčici sviđa ovaj čovek, i nakon što bih rekao "rez, u redu, drugari, za danas smo završili“,  život bi se nastavljao baš kao i na filmu, znate, za sve nas. Po meni, nema sumnje da je to vrlo čista, prekrasna veza, i tu nema otvorene interpretacije. Čak sam i pogurao tu ideju da je to nešto toliko čisto da je izuzetno krhko. Tu je scena u kojoj ga ona pita za godine i računa... „Kad budeš imao 31, ja ću imati 13 i tako dalje, a kad budem imala 18, udaću se za tebe!“ Ali kaže to s dečjom nevinošću. Ova mala djevojčicu i ovaj čovek s tom vrstom čiste ljubavi koja ih ujedinjuje, toliko su različiti od drugih ljudi  ljudi, da... kada si toliko različit, ljudi postanu sumnjičavi, i kada su sumnjičavi, ne ustručavaju se da sude, a kada sude, obično sude loše i tako su oni bili osuđeni na propast. Za mene, to je bila tragedija zbog njihove jedinstvenosti, činjenice da su bili toliko čisti da pravi život nije bio za njih.“

„U više navrata u filmu, slika nije izravna slika, dolazi ili kao odraz u vodi ili kroz staklene prizme koje razbijaju stvarni svet, stvarnost, kada sam pisao knjigu snimanja, to je prosto bilo tu. Jedne od nedelja njihovih sastanaka, čujete zvuk glasova kako razgovaraju, verovatno s radija, ali i dalje ne znate odakle dolazi. Tako da ne mislim da je loše što se ljudi ponekad preispituju, znate, odjednom je to kao da ih malo protresete, ako će zaspati, hej, hej, probudite se! To je iskorišćeno ovde kako bi se dočarala ta vrsta usamljenosti dva lika za koja znate da su u svom malom svetu, ali pravi svet je ipak još uvek tu.“

„Čuo sam muziku (za film) u glavi dok sam pisao knjigu snimanja, čak je tamo i pisalo da tu i tu želim violončelo, i opet, to dugujem svojoj agentici, koja me upoznala s Morisom Žarom (Maurice Jarre) i odmah smo se savršeno složili. Rekao sam Morisu kakve ideje imam o muzici. Rekao sam da ne želim muziku koja se može čuti, ne želim muziku koja se može pamtiti, samo želim muziku kao izraz, samo da podvuče neke psihološke trenutke. Zamislimo to kao nemi film i voleo bih da koristiš čelo, japanski bubanj i japansku flautu. To je kao harmonično disanje koje možete da osetite. Dolazi iz dubine onoga ko svira. Moris se složio s ovom idejom i rekao sam mu da će na početku biti muzika koju sam snimio u Sikimu (Indija), a to je za mene izraz Dalekog istoka, Azije, i to se čuje na špici, a onda ćemo to ponovno čuti jer skulptor, koji je jedini koji stvarno razume što se događa između Hardija i devojčice, jer je umetnik, jer je osetljiv čovjek, sluša tu ploču u to vreme, takođe zato što ih povezuje s drvećem, s pojmom vrtoglavice...“

„U božićnoj sceni kada Pierre ukrade sve što je mogao kako bi joj napravio otmenu božićnu zabavu, ona mu je sa svoje strane takođe htela nešto pokloniti i dala mu je sebe (otkrivši mu svoje pravo ime), to je intenzivan trenutak. Postoji neka vrsta slutnje što će se dogoditi i kada Hardi razbije staklo, poseče se i vidite krv kako teče, bez šminke, ništa, to je bila njegova prava krv i ljudi će misliti da sam sadista i da bih pre svakog snimanja uzeo iglu da ga ubodem i izazovem krvarenje i shvatam da neki ljudi mogu videti u tome evokaciju seksualnih razmena, stvarno, možda je ona i tu, ali apsolutno mi nije bila na umu jer se slučajno dogodilo da odjednom Hardi počne da krvari i ona pije tu krv i kaže: „Sada ću znati sve tvoje misli.“ I to je bila neka vrsta pričešća. Oni su bili srećni oboje, ali bez sumnje, smrt je tu. U poslednjoj sceni bilo bi lako pokazati Hardija sa srećnim izrazom lica kako prilazi devojčici da joj ostavi poklon sa kojim će se ona probuditi, i on čini ogromnu, vrlo opasnu stvar za njega koji ima vrtoglavicu da se popne na crkveni toranj i skine joj pevca, i radeći to on joj stvarno daje nešto nemoguće, daje joj dokaz nečega što je više od ljubavi ali istovremeno shvata da mada je gore vrlo visoko, on uopšte ne oseća vrtoglavicu. To je čovek koji je sebe potpuno oporavio, to je vrlo srećna, snažna nova osoba koja ide da probudi devojčicu i kaže joj: „Evo, skinuo sam ti mesec s neba.“ Ali, to nije bilo nešto što mogu pokazati na tako dosadan način, samo pokazujući to, zato sam imao ideju da se vratim u sobu u kojoj su Nikol (koja glumi medicinsku sestru) i njen prijatelj čekali vesti, i odjednom je telefon zazvonio dramatično i mi smo to razumeli. A onda dolazi do svojevrsnog sukoba u kontinuitetu priče. Onda (u nastavku) njen vrisak postaje vrisak male devojčice. Dele istu dramu i mada se nikada nisu upoznale, obe ih pogađa drama koja se odvija. Prošlo je dosta vremena pre nego što smo bili spremni za tu scenu. Film se snimao, nedelje su prolazile. Znao sam da će biti teško – za nju, jer ne samo da mora vrištati, već mora plakati, a to nisu bile lažne suze, pa bih rekao... u redu, u redu, sutra ćemo raditi scenu. Oh, rekla je ne, ne, ne, ne, ne, još. Bojala se toga. Ali, tokom poslednje nedelje snimanja znao sam da ćemo to konačno morati da završimo i bila je... znate, cela ekipa... bila je njena porodica... znate, kad nije bila ispred kamera... igrala bi se s tehničarima... bila je slobodna kao ptica i... i, naravno, kad bih rekao tišina, obično bi nastajala potpuna tišina, ali ovog puta ona se igrala kad sam rekao tišina i čuo sam je kako se smeje. Viknuo sam: „Tišina!“ i video sam je kako se ukipila i rekao sam Anriju: „Pripremite se za tu scenu, snimićemo to sada.“ Ona mi je sedela na krilu, njeno čelo naslonjeno uz moje, i ja sam duboko razmišljao i koncentrisao se na nju, a i ona se koncentrirala, i tada smo to ponovili. Rekao sam: „Snimićemo tu scenu sada!“ Znate, ovo je bilo prvi put da sam bio ljut na nju, i znao sam da se ona zbog toga potresla, i dok su pripremali scenu, požurivao sam ih, brzo, brzo, brzo, požurite a onda mi je Anri, direktor fotografije, dodirnuo rame što je značilo da možemo početi . A ona mi je onda šapnula: „Sada!“ Znao sam da imamo ono što sam želeo. Odveo sam Patriciju u restoran studija na toplu čokoladu, nazvao sam njenu majku i rekao:"To je to za danas.“ Jer to je bilo to, nismo mogli da nastavimo da radimo bilo šta drugo nakon tako intenzivnog trenutka.“

„Kada je film snimljen i prikazan pred publikom, velika većina kritičara primila je film onako kako sam ga ja zamislio, onako kako sam ga ja napravio. Sećam se sastanka sa šest ili sedam psihijatara, muškaraca i žena, iz dve škole psihoanalize, Jungovcima i Frojdovcima i neki od njih su rekli:“Naravno da je bio izlečen čim više nije osećao vrtoglavicu i devojčica je bila s njim na sigurnom.“ Neki drugi su imali isto tumačenje kao policajci u filmu govoreći, znate, bilo je samo pitanje vremena kada smo ga vidjeli kako prilazi devojčici s nožem, ali taj nož je takođe bio nevin alat za komunikaciju sa silama drveća i tako dalje, dakle, to je simbol koji se može shvatiti nevino ili, naprotiv, negativno, ali ovo me naučilo nečemu, svaki umetnik svestan je onoga što snima kamerom, onoga što stavlja na scenu, znate da je to značenje te scene i tako dalje, a onda vidite snimak te scene i otkrivate da u njoj ima puno više od onoga što ste znali da ste tamo staviti, a kada to vidite s publikom, to je čak i više od svega... prava muzika filma je disanje publike, znate, možda film stvarno oživi otkucajima srca publike. Shvatio sam da postoji simbolično čitanje filma, da postoji mnogo simbola i naravno, ti psihijatri su ih naglasili, podvukli, i nije bilo ničega što bih mogao reći, jer šta reći, da, u pravu si, kad sam i ja sam to upravo otkrio, a to se stalno dešava (da autor u svom delu otkriva nova značenja).“

„Nemam puno filmova iza sebe, moja karijera je išla gore-dole, ali moram reći da je ovo verovatno moj najdraži suvenir. Imam najtoplije uspomene sa snimanja i nije bilo ga bilo lako napraviti. Bio sam u oblacima, verovatno je sve bilo nestvarno a ja sam shvatio to kao stvarnost. Ne znam baš zašto sam toliko odbijan od momaka iz  iz Cahiers du Cinéma (reditelji Jean-Luc Godard i François Truffaut koji su karijere počeli kao filmski kritičari u ovom magazinu su koristili taj magazin da onemoguće karijere onih koje su videli kao konkurente), svi smo se poznavali jer smo bili ista generacija, ali postojale su, ako smem reći, dve škole, mladi reditelji koji su diplomirali na akademiji i drugi koji su diplomirali na filmskoj kritici, koju su činili filmski kritičari koji su hteli da snimaju vlastite filmove i stvaraju određeni stil koji se mnogima sviđao u to vreme, snimajući filmove s malim budžetom vrlo brzo, što im je dalo određenu spontanost. Možda s druge strane oni koji upoznaju sve tehnike i proučavajući mnoge filmske reditelje, možda smo imali više poštovanja prema zanatu nego oni, pa je to možda bio jedan od razloga. Ali postoji još jedan razlog, a to je da je Sundays and Cybele snimljen iste godine kad i Jules i Jim, i bili su u konkurenciji na festivalu u Veneciji. Koji film je pobedio?  -Sundays and Cybele, moj film, a onda je došlo vreme za selekciju za Oskara, a onaj koji je odabran da predstavlja Francusku na Oskarima je moj film, tako da je to već bilo prilično loše (što se tiče konkurencije). Povrh svega, osvojio sam Oskara! Hardi mi je rekao: „Mrze te iz dna duše.“ Pa bih rekao da im se nije baš svideo, kakva god bila interpretacija, istina je da me određeni marginalni francuski kritičari nisu voleli, nikako, nikako, nikako. Slegnuo sam ramenima i pomislio, pa neka ih, a nisam shvatio da oni, iz godine u godinu, mogu imati vrlo negativan uticaj na moje projekte jer neki sjajni projekti koje sam imao na kraju nisu uspeli i verovatno je bilo nekih razloga, neki od njih su verovatno u meni, ali neki drugi dolaze iz tamnih oblaka koji su mi se nadvijali nad glavom. Ima dosta filmova koje bih voleo da sam mogao da snimim, a nisam mogao, i smatram da se moja karijera uglavnom sastoji od filmova koje nisam snimio, filmova koje sam sanjao, koje sam napisao, i koji su tu (pokazuje rukom na sto), ali znate, ne smatram se promašajem, nešto se može dogoditi jer su se u mom životu već događala neka vrlo zanimljiva mala čudesa, možda se desi da jednog dana neko pomisli - zašto ne pokušati snimiti film sa Seržom Burginjonom?