PASOLINIJEVO JEVANĐELJE PO MATEJU - NAJBOLJI FILM O ŽIVOTU ISUSA

Jevanđelje po Mateju (Il vangelo secondo Matteo, 1964) je po mnogima, uključujući i Vatikan, najbolji film snimljen o životu Isusa. Autor filma, komunista, anarhista, politički disident, homoseksualac i neprijatelj države, Pier Paolo Pasolini, renesansni čovek kakav se rađa jednom u 300 godina, doživeo je sličan kraj kao Spasitelj kojeg je smatrao "najvećim revolucionarem". Nakon niza članaka u kojima je raskrinkavao spregu države sa mafijom, pišući roman "Nafta" u kojem je do detalja iznosio štetne dilove visokih državnih funkcionera, Pasolini je ubijen na plaži u Ostiji a njegovo telo gaženo njegovim automobilom i potpuno unakaženo ostavljeno ispred kuće jedne domaćice koja je ujutru pozvala komunalce da pokupe đubre koje je neko preko noći tu ostavio.

Na izložbi Pasolini Roma koju sam uspela da pogledam u berlinskom Martin-Gropius-Bau, bila je izložena Pasolinijeva plava pisaća mašina, dok su zidovi bili oblepljeni tužbama kojima je država pokušavala da ga slomi i ućutka. Tri sata sam prolazila kroz prostorije od poda do plafona oblepljene tužbama. Pasolini je uvek uspevao da se odbrani na sudu. Nažalost, to je samo značilo da je morao biti fizički uklonjen. Njegova prijateljica i glumica u njegovim filmovima, Laura Betti, godinama se borila za otkrivanje istine o ubistvu Pasolinija.

Autopsija je pokazala da je Pasolinija tuklo više osoba naoružanih palicama. Uzalud. Zvanična verzija je da je Pasolini bio žrtva muške prostitutke, dečaka koji još nije bio ni punoletan ni fizički dovoljno razvijen da bi mogao da se upusti u tuču sa Pasolinijem koji je bio sportski tip i veoma snažan, iskusan učesnik tuča koji je stalno krstario getom u potrazi za glumcima za svoje filmove. Većina glumaca u njegovim filmovima bili su naturščici koje je on otkrio i od kojih je Franco Citti imao najplodonosniju glumačku karijeru. Tako je i za ulogu Isusa odabrao španskog studenta, vođu studentskih komunista, Enrique Irazoquea. Sa samo 19 godina i bez ikakvog prethodnog iskustva na filmu, Enrique je dobio ogroman glumački zadatak na koji je uspeo da odgovori mnogo bolje nego mnogo iskusniji glumci pre njega. Njegovu mladu majku glumila je devojčica iz sela u kojem je film sniman, a staru majku koja plače za razapetim sinom, glumila je Pasolinijeva majka, Susana Pasolini. Ona je izgubila dva sina. Pasolinijev mlađi brat Guido je ubijen za vreme Drugog svetskog rata, mada član jedne antifašističke partije, u zasedi koju su postavili Titovi partizani u Sloveniji. Susana je pošla sa Pier Paolom za Rim i živela s njim do kraja njegovog života. Obožavala je sina i bila mu velika podrška. Kasting je bio proročki, nažalost.

Smrt najliberalnijeg pape, Franje, usred uskršnjeg praznovanja podsetilo me da je Pasolini dobio ideju da snimi film po jevanđelju na poziv tadašnjeg pape, Jovana XXIII, koji je poželeo da okupi nekatoličke umetnike, nakon čega je Pasolini otišao u Asizi da prisustvuje seminaru u franciskanskom manastiru. Međutim, papska poseta je izazvala kolaps saobraćaja i Pasolini je ostao zarobljen u hotelskoj sobi, na čijem noćnom stočiću je stajala Biblija. Nemajući šta da radi, uzeo je da je čita i pročitao je sva četiri jevanđelja odjednom. Bio je toliko inspirisan, da je ideja o adaptaciji jevanđelja "izbacila sve druge ideje iz njegove glave". Rezultat, dokumentaristički snimljen film bez dodatne dramatizacije, ubacivanja ili izbacivanja određenih scena, sa dijalogom verbatim iz Biblije, šokirao je javnost svojim jednostavnim pristupom čiji efekat je patos bez ikakvih subverzivnih pretenzija očekivanih od marksista/komunista, naročito nakon kontraverza koje je Pasolinijev film La Ricotta (1963) izazvao prikazivanjem scene raspeća kroz farsu koja upire prstom na italijansku filmsku scenu i klasne razlike u italijanskom društvu koje ubijaju marginalizovane likove. "Nisam želeo da profanizujem bilo šta, to najviše mrzim, i to je sitnoburžoaska tendencija. Ja želim da sve ponovo učinim svetim, da remitologizujem mitove," objasnio je Pasolini.

Jevanđelje po Mateju je rađeno po kanonu i zasnovano na principima lepote kao istine koja je dobrota. "Slikano" skoro dvodimenzionalno, kao i mnogi Pasolinijevi filmovi, po uzoru na ranorenesansne freske Đota, Duča i Mazača, često kamerom "iz ruke", kod gledaoca se izaziva utisak da je u vizantijskoj crkvi. Možda će pravoslavni gledaoci osetiti to, a katolicima će u filmu biti bliži prizori visoke renesanse. U svakom slučaju, postoji konsenzus da je ovo remek-delo filmske umetnosti i nalazi se na Vatikanovoj listi najboljih filmova:

https://en.wikipedia.org/wiki/Vatican%27s_list_of_films

Film je posvećen papi Jovanu XXIII koji je u međuvremenu umro, "dedicato alla cara, lieta, familiare memoria di Giovanni XXIII" (posvećeno dragoj, veseloj, bliskoj uspomeni na papu Jovana XXIII).

Na pres konferenciji 1966. Pasolini je na pitanje kako to da je on, nevernik, napravio takav religiozni film, odgovorio: "Ako znate da sam nevernik, onda me znate bolje nego što ja znam sebe. Možda sam nevernik, ali sam nevernik sa nostalgijom za verovanjem."

Za mene, kao i za Johna Watersa koji je "papa trash-a", Pasolini je katolički svetac. Time je čudniji, odnosno potkupljenije deluje njegov stav prema još uvek živom Luigiju Mangioneu. But I digress. Možda će promene koje je u Vatikan doneo papa Franja jednog dana dozvoliti da Pasolini bude kanonizovan. Da li bi Pasoliniju to bilo važno? - Ma jok.