ETTORE SCOLA O JEDNOUMLJU

Kao što se da primetiti, ovaj blog je bio u spisateljskoj blokadi, ne namernoj. Šta pisati dok gledaš kako se ljudi dele na "naše" i "njihove", skaču jedni drugima za vrat a dojučerašnji prijatelji te preziru, potkazuju i miniraju jer nisi spreman da kao oni gaziš po lobanjama "drugih", makar verbalno, jer za stvaran čin zapravo niko od njih nije spreman da stavi dupe u procep, nego se nadaju da će se u tom metežu naći neka hrabra budala inspirisana njihovim ohrabrivanjem da konačno pređe crvenu liniju i okrvavi ruke, što niko od onih što viču "Ruke su vam krvave" ne bi učinio jer je protivno njihovim načelima. A koja su to načela? Da sistem proradi, da se kazne kriminalci. U stvarnosti, kad bi taj sistem radio, većina nas bi bila ćorkirana, što za rad na crno, što za izbegavanje plaćanja poreza, što za prećutno saučešće i neprijavljivanje krivičnih dela u javnim ustanovama kojima smo svi bili svedoci decenijama. Što bi rek'o predratni narodni poslanik Toške iz Leskovac, "moje si je načelo da si nemam nikakvo načelo." A zna se kako su prolazili oni koji su prijavljivali, ili oni koji su pokušavali da imaju legalan biznis. Osim što ih je sistem kažnjavao, rođaci, prijatelji i poznanici su im delili lekcije o nemešanju i kako treba gledati sebe jer šut protiv rogatog ne može. Evo sada tih rođaka, prijatelja i poznanika u prvim redovima protesta, oči im krvave, pena im udarila na usta, bore se protiv nepravde, dok su sve vreme živeli kao bubrezi u loju u sistemu koji se zaklinju da smene. Naravno, nadaju se beneficijama revolucije. Oni nisu žrtva propagande, dobri ljudi kojima je iznenada ispran mozak. Ne kažem da su to neki monstrumi, batinaši, ne. Govorim o prosečnim dobrim ljudima, buržoaziji.

Radnička klasa kod nas više ne postoji, to je sada klasa robova. Na ulicama su ljudi koji imaju vremena da tamo budu. Mnogi sve vreme imaju stalan posao u sistemu a drugi mu se nadaju. Ono što je sada najbitnije je kako sprečiti krvoproliće a ovo je moj skroman pokušaj. Prvo i prvo, niti je ovo novo što nam se dešava, niti su studenti izmislili vruću vodu. Izgleda da mnogi dobronamerni učesnici protesta ovo doživljavaju kao bogzna kakvo buđenje i protestima pristupaju sa religioznim žarom. Međutim, u pitanju je prosto ponavljanje istorije i svih njenih grešaka na kojima se čovečanstvo nikad nije nučilo. Ovakvu napetost u vazduhu pamtim, ali ne u periodu oko 5. oktobra, nego mi je poznata negde iz 1991. kad su Jugosloveni počeli da se dele na ove i one i da se međusobno mrze. U pokušaju da se otupim i zaboravim na stvarnost, rešila sam da gledam stare komedije iz perioda kad Evropa još nije bila EU a Hladni rat iz ove perspektive deluje smešno. Na Instagramu sam videla reel iz filma u kojem su zajedno Marcello Mastroianni, Monica Vitti i Giancarlo Gianinni koji nekim čludom nikad nisam gledala. U pitanju je The Pizza Triangle (1970) ili Ljubomora na italijanski način a reditelj Ettore Scola, nama možda najpoznatiji po filmu "Ružni, prljavi, zli" iz 1976. koji toplo preporučujem.

Stigla babina penzija! Ružni, prljavi i zli, 1976.

Na iMDB-u nalazim i ostale saradnje ovog reditelja i Marcella Mastroiannija i gledam redom. Ettore Scola nikad nije razvio neki "stil" kao najpoznatiji italijanski režiseri Visconti, Fellini, Pasolini i Antonioni. Nauštrb stilu, razvio je zanat, tako da mu je svaki film primer na kojem se može učiti kako se pravi dobar film. Možda nećete prepoznati da su svi ti filmovi delo istog autora, ali da li je to bitno? Autorsku teoriju sve manje cenim jer je bacila u drugi plan autore koji se u nju ne uklapaju a razvijena je da omalovaži mete autora autorske teorije. Ettore Scola zaslužuje mesto među najvećima. Iako član Italijanske komunističke partije ( i ministar kulture, njegovi filmovi su daleko od propagande i svojim humanističkim pristupom, da stvari nisu crno-bele, inspirišu razumevanje čoveka prema čoveku.

U Pica trouglu, radi se o ljubavnom trouglu između gore navedenih protagonista, ali kad ga Monica Vitti napusti i ode za bogataša, Marcello slomljenog srca dolazi na redovne demonstracije koje je počeo da propušta dok je ljubav cvetala i ispituje sekretara svoje partije da li se na njegove ljubavne nedaće može gledati kao na klasnu borbu i iz marksističke perspektive, pošto mu je draga otišla za bogataša. Naravno, odgovor ne dobija, ali u vazduhu ostaje pitanje koliko ljudi zapravo izlazi na demonstracije jer tamo traži ljubav, osećaj pripadnosti i lek za lične frustracije? Ne u smislu da je to loš motiv za izlazak, on je najprirodniji. Studentske demonstracije 1968. gde je približno smeštena radnja ovog filma, poznate su i pod imenom Leto ljubavi i Seksualna revolucija."Sam sam. Čak i među mojim drugovima, osećam se usamljeno!" Ovaj vapaj prekida drug koji želi da sluša govornika na bini. Marcellov pogled, nakon par tikova, postaje zastakljen dok drži transparent a njegovi drugovi konstatuju da su ga izgubili. Film funkcioniše jer nije melodramatičan, u pitanju je farsa. Marcello Mastroianni dobio je nagradu za najboljeg glumca na festivalu u Kanu 1970.

U filmu That Night in Varennes (italijanski naslov: Il mondo nuovo, francuski: La Nuit da Varennes, 1982), Marcello glumi ostarelog ljubavnika Kazanovu koji na putu kočijom po francuskoj unutrašnjosti sreće grupu putnika među kojima je i dvrorska dama (Hanna Schygulla) Marije Antoanete koja pokušava da stige kraljevsku porodicu u zbegu i odnese kralju njegovu uniformu u kojoj će on, kako ona veruje, komandovati vernim trupama koje ga čekaju. Zenit je Francuske revolucije i uskoro će kralj i kraljica izgubiti glavu na giljotini a zemlja potonuti u tzv. Vladavinu terora. U kočiji se nalaze i pobornici revolucije i američki revolucinar i jedan od otaca osnivača Sjedinjenih američkih država, Thomas Paine (Harvey Keitel). Narator i glavni protagonista je Restiff dela Bretogne (Jean-LOuis Barault), pisac čije su teme bile i društvena pitanja i pornografija (smatra se da je on izmislio tu reč). Putnici pripadaju plemstvu, intelektualcima, umetnicima i višem društvenom staležu, osim studenta-revolucionara (Pierre Malet) i crne sluškinje (Aline Mess) dvorske dame s kojom on stupa u romantičnu vezu tokom putovanja. Na jednoj od pauza, tokom šetnje u prirodi, Kazanova komentariše političku klimu, žaleći za prošlim vremenima kad je Francuska bila pitoma a u njoj postojalo poštovanje. "Sad bi svaki sluga da bude gospodar! Večiti san svih sluga u svim vremenima..." "Vi ne odobravate događaje u Francuskoj od '89. naovamo, gospodine?", pita ga dvorska dama. "Možda se to neće svideti nekima od vas, ali rekao bih - ne. Ne odobravam ih jer su stvari postale ružnije ovde. Kočijaši i sluge misle da imaju pravo da budu grubi. Nedostaje mi ona slatka Francuska kada je sve bilo svetlost i harmonija. Bilo je to dobro mesto za stranca da živi. Dostojanstvo se poštovalo. A dostojanstvo je prva stvar koju izgubiš. Uskoro ćete imati ljude koji su isti kao vaš monarh, najnasilniji i tiranskijii od svih monarha!" Na te Kazanovine reči, student koji je dotle bio zanet prelepom služavkom, skače i viče: "Prekinite! Zabranjujem vam da to kažete! Vama govorim, gospodine Kazanova! ili madam Kazanova! (student se podsmeva Kazanovinoj napirlitanoj pojavi). Kazanova se blago naklanja i kaže "Zahvaljujem vam na tome. Upravo ste dokazali moju poentu! U staroj Francuskoj, niko mi na tako grub način ne bi zabranio da govorim." I mirno nastavlja šetnju prošavši pored studenta. Američki revolucinar prilazi studentu i kaže mu: "Mladiću, jedino što trebaš da zabranjuješ su akcije koje štete društvu." "Reči mogu takođe biti štetne", brani se student. "Moguće, ali zabraniti ih je korak ka tiraniji", odgovara mu jedan od praotaca SAD koji se na kraju pretvara u zaštitnika dvorske dame kad je seljaci napadnu i među njima se, mada na suprotstavljenim stranama i uprkos tome što ga je ona ošamarila, rađa razumevanje.

Naoružani kukom i motikom, i bakljama umesto mobilnih telefona, pobunjenici sprovode putnike do skloništa Luja XVI i Marije Antoanete gde se na užas kraljičine dvorske dame dešava hapšenje kraljevskog para. Vidimo samo njihove noge, ali u ulozi kralja je legendarni francuski glumac, Michel Piccoli. U filmu takođe igraju i Jean-Louis Trintignant i omiljena Pasolinijeva glumica, Laura Betti. Film je za kandidaturu za Oskara za najbolji film na stranom jeziku predložila američka organizacija filmskih kritičara National Board of Review, ali je nagradu odneo Mephisto (1981) Ištvana Saboa, film koji se takođe bavi jednoumljem, ali u doba nacističke Nemačke.

Na kraju filma, narator Restiff dela Bretogne izlazi ispod mosta gde se održava lutkarska predstava o giljotiniranju kralja i kraljice, gore u moderan svet, sa rečima opomene: "Sve ove ideje izmoriše me. Da mi lakne, zaronih u buduće vekove. Videh ljude iz 1992. kako čitaju našu istoriju. Beše me strah da ih čujem, ali čuh. Užasnu me strogoća njihovog suda. Neki rekoše da nismo imali ljudskosti, dok su oni sa ekstremnim pogledima, kao u moje doba, odobravali. Sva Evropa, naizgled, imala je zajedničku vladu, ujedinjenu i u miru. Ali ja sam video na stranicama istorije strašne grčeve koje je pretrpela. Činilo mi se da čujem čitaoce kako govore jedni drugima: "Imali smo sreće da nismo živeli u tim užasnim vremenima kada je ljudski život bio bezvredan. Jednom kada se bol završi i ako nisi od njega umro, on postaje radost i potrebni su nam takvi grčevi da bi cenio mir koji si po tu cenu stekao, kao što ti je potrebna bolest da bi cenio zdravlje." "Divnog li rezonovanja", uskliče vizionar, "Isti ste kao i ljudi od pre 200 godina. Napravljeni ste od istih organskih molekula. Sada ste u miru jer ti molekuli postadoše uplašeni od rata. Ali samo čekajte. Nakon malog odmora, ponovo ćete se osetiti jakima i bojim se da ćete se vratiti na staro." Dok kamera panuje hvatajući pejzaž modernog Pariza dok se prilika vizionara gubi u gužvi, preko ekrana prelazi odjavna špica. Ove reči su zaista Restiffove, napisane 1792. i nalaze se u drugom delu sedamnaestog poglavlja Revolucionarnih noći. U ovom trenutku, 2025. godine, EU donosi zakone kojima će imati pravo da svojim građanima skida ušteđevinu sa njihovih privatnih računa u cilju naoružanja i odbrane EU.

A Special Day (italijanski: Una giornata particulare, 1977) ponovo spaja filmski par Sophiu Loren i Marcella Mastroiannija. Ona, u ulozi fašističke domaćice, on kao antifašista, "nastrani" otpadnik fašističkog društva, komšije u istoj zgradi koje spaja samoća. Na dan kada svi iz celog bloka odlaze na demonstracije kako bi pozdravili dolazak Hitlera, dva jedina preostala stanara se pronalaze loveći pticu odbeglu iz kaveza. Ono što započinje kao romansa, pretvara se u vapaj za razumevanjem. Slično kao lik u Pica trouglu, ovo dvoje su sami među svojima i gurnuti na margine društva odn. porodice. On je izgubio posao jer je proglašen nedostojnim da bude član partije a time i član društva, ona je u svojoj porodici služavka i rasplodna kobila. Njen muž zbog beneficija želi da joj napravi sedmo dete koje će po Hitleru nazvati Adolfo - naravno, biće sin. Muž je istovremeno vara sa učiteljicom.

Sav teror jednoumlja u filmu je oličen u alapači koju svaka zgrada ima - čistačica ili "kućepaziteljka" par puta dolazi na vrata da "upozori" poštenu domaćicu da ne treba da se druži sa komšijom-otpadnikom. Ona pokušava da ga odbrani govoreći kako je on baš fin, na šta joj ova alapača objašnjava stanje stvari: "Lopov koji je ovde ordinirao sada je oficir u vojsci. Nije važno da li si fin, nego da li si član partije!" Njeno brkato, demonsko lice i iskolačene oči viđam sada među učesnicima protesta koji se biju, na obe strane. To je univerzalno lice jednoumlja. Dok u pozadini masa uskliče poruke ljubavi i mira koje će uskoro dovesti do najvećeg pokolja civila u dotadašnjoj istoriji čovečanstva, dvoje izopštenih pronalazi utehu padajući jedno drugom u naručje.

Pre toga, njihovo upoznavanje kulminira scenom u kojoj on viče kako nije muškarac, ni muž, ni otac, zato što je nastran, peder, sisa, seka Persa. Ona beži sa krova na koji su otišli da prostru veš natrag u svoj stan, dok on juri za njom i nastavlja da se dere bez straha da će ga čuti čistačica, ili baš zato da bi ga ona čula. Tišina koja nastaje je srceparajuća. Potpuno ponižena i svedena na nulu, domaćica pokušava da nastavi dan. Ali, jasno je da taj dan i ni jedan dan nakon ovoga, više neće biti isti. Ona zvoni komšiji na vrata i oni se mire. "Sviđaš mi se. Sviđaš mi se takav kakav si. Nije mi važno šta si, sve one stvari koje si rekao o sebi..."

Prvo šokirana time što je on antifašista, što svakako nije odobravala, nije bila spremna na šok onoga što se krije iza njegovih reči da se ne smatra antifašistom, nego da je fašizam protiv njega. "Tebi sam smogao hrabrosti da kažem. Ti nisi kao ostali. " "Nije istina, ošamarila sam te." "Tačno, ali sada si ovde sa mnom." Njih dvoje vode ljubav dok u pozadini masa usklikuje Hitleru. Iste večeri, on je uhapšen i deportovan na Sirdiniju, gde su u fašističkoj Italiji deportovali homoseksualce. Ona posmatra hapšenje kroz prozor svoje kuhinje, dok čita "Tri musketara", knjigu koju joj je on dao. Zatim leže pored muža, suznih očiju. Film je obojen sepia tonom koji podseća na braonkaste nijanse tadašnjih crno-belih filmova i dočarava osećanje represije i potisnuta osećanja u tim mračnim vremenima. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja i drži skor kao 100% svež na filmskom sajtu Rotten Tomatoes.

The Terrace (italijanski: La terrazza (1982) se bavi sudbinama različitih likova koji jedno veče provode na terasi međusobno razgovarajući. Scena terase se ponavlja nekoliko puta, svaki put iz različitog ugla, da bi se fokus prebacio na druge protagoniste. Oni su pripadnici više srednje klase, novinari, političari, pisci, filmadžije. Došli su na zabavu da jedu, piju i lepo se provedu, ali na putu im stoje međuljudski odnosi. Marcello uzvikuje: "Uzmi sendvič!" dok sa prijateljem diskutuje o propasti vrednosti usled sveopšteg konzumerizma. Istovremeno, nedaleko odatle počinje rasprava između mlade žene (Stefania Sandrelli) i sredovečnog političara (Vittorio Gassman), generacijski jaz iz kojeg će se roditi romansa.

Dok on komentariše kako mladi nemaju zajedničku posvećenost već samo individulna zadovoljstva, bez odgovornosti dok za sve krive odrasle a zadnjih deset godina prave sranja, Marcello se ubacuje i kaže: "Pre mesec dana kod mene u redakciji zaposlili su osam mladih novinara. Sada su svi na odmoru", i bezobrazno se smeje. Na to mlada žena uzvikuje: "Majko mila! Opet oni o mladim generacijama!" "Da, pa šta?" kaže političar. "Pa to je stara tema za stare ljude. Imate dobar razlog da ućutite." "Zaista? A da li bih mogao i da ga znam?" "Ma ostavite se." "Sad morate da kažete! Zašto?" "Mislite da ste bili poslednji mladi revolucionar. Sve sami reakcionari!" "Interesantno mišljenje. Imate baš oštra zapažanja, ali samo zbog tona vaše glasa, koji nije baš slavujeva pesma." "A vaš je kao u svrake. " "Ja bih vaš uporedio sa kukurikanjem..." "Znala sam, tipični komunistički mačo koji samo svira svom kurcu." "Ne niste me razumeli. A vaš smisao za humor prepuštam vašim fašističkim prijateljima." "Grešite, dragi gospodine! Ja sam još veća levičarka od vas." "Naravno! Znam taj tip! Vi ste pravi revolucionari! U koliko sati je revolucija, gospođo? I uključen li je ručak u nju?" "Vi ste drkadžija." "A vi idiot." Političar odlazi a Marcello se prišljamči uz mladu gospođu: "On je samo komunista koji ne ume da komunicira. U moje vreme, to smo zvali dosetka." Ona mu se krevelji i odlazi. Posle nekog vremena, gola u krevetu telefonira političaru i zakazuje sastanak. Visoki funkcioner Komunističke partije i mlada ljubavnica privlače pažnju paparaca, pa je njemu dat partijski nalog da napusti grad na dve nedelje. Dok se opraštaju na železničkoj stanici, kondukter se pojavljuje i obaveštava ih da voz neće krenuti. Pokušava da napamet kaže a zatim vadi iz džepa i čita sledeće obaveštenje: "Nezavisni sindikat "Divlje šine" objavljuje seriju blokada koje mogu uzrokovati nemire među građanima. Svim ostalim sindikatima objavljujemo da je ostvarenje naših zahteva nezaobilazno u odbrani interesa naše kategorije, koji inače nisu zaštićeni." "Ukratko", pita politčar sa prozora voza, "nema polazaka?" "Šta tu nije jasno?"

Film je dobitnik dve nagrade na festivalu u Kanu 1980., za najbolji scenario i za najbolju žensku ulogu (Carla Gravina).